Шта бисмо могли да понудимо Европској унији

После бриљантног текста професора Владимира Вулетића објављеног 14. јула у рубрици Погледи и анализе стања у ЕУ, за нас је и даље „ЕУ наше стратешко опредељење”, иако је више од половине грађана против уласка у ЕУ. Па ако је тако, хајде да видимо шта бисмо могли понудити ЕУ, а и осталима, сем наше славне историје, а да је то аутентично наше, али инспиративно и прихватљиво и за друге.

Ако су западним елитама свака друга реч демократија и људска права и ако наводно због увођења демократије руше владе и воде ратове, хајде да им понудимо систем непосредне демократије, оличен у самоуправљању, који смо имали, па напустили деведесетих година. А као друго, данас кад планета настоји да се подели на два супротстављена табора, понудимо реафирмисани покрет несврстаних, који смо непосредно стварали и који је одржавао равнотежу између два ондашња блока.

Свестан сам да ће само помињање ова два појма изазвати одбојност западних елита, али то неће утицати на наш евентуални пријем у ЕУ, уколико се икад буду за то одлучили, па ћемо показати да и ми „коња за трку имамо”.

Југославија је раздробљена, поред осталог, зато што је самоуправљање постајало „заразно” за друге и претило неолибералном систему, па је чињено све да се компромитује и проглашавано је комунистичком ујдурмом. Самоуправљање није продукт комунизма, јер да јесте, имала би га барем једна источноевропска земља. Оно је наш аутентични пројекат. Бројни су разлози зашто смо га лако напустили, али у трагању за алтернативом суровом експлоататорском неолиберализму свет ће кад-тад доћи на неке облике самоуправљања. Уосталом, зар нам партиципативни облици управљања које бојажљиво уводе многе земље то не потврђују? Разуме се да самоуправљање данас не може бити исто као у условима друштвене својине, али смо убеђени да модификовани облици могу егзистирати и у условима државног, па и приватног власништва.

Највећи проблем за афирмацију ових предлога, како код нас, тако и шире, јесте то што смо тридесетак година у идеолошком вакууму, како професор Вулетић каже, „без јасних вредносно-друштвених опредељења”, без идеологије, али смо сигурни да већина грађана који памте то време, који су га проучавали и који имају информације сматрају да је то био најправеднији систем.

У намери да се с практичног и теоријског аспекта објасни суштина достигнућа друштвено-економског система познатог као социјалистички самоуправни систем, који се спроводио у Југославији од почетка педесетих до деведесетих година прошлог века, група од око 40 активиста, међу којима су угледни професори факултета, доктори наука и други, одлучила је да покрене иницијативу за израду научног пројекта, организовањем трибина и писањем монографије којим би се са свих аспеката објаснила суштина тог система.

Утолико је ова идеја значајнија, јер до сада није било целовитог научноисторијског приступа који би дао научнокритичку анализу тог система – шта је он био, који су му били домети, да ли је барем у модификованом облику могао опстати и после рушења комунистичко-социјалистичких система у свету, увођење вишестраначја и укидања друштвене својине.

У недостатку таквог пројекта јављају се бројне контроверзе, шта је тај систем био, колики му је економски домет, да ли је то био експеримент, утопија и слично. Присутна су и злонамерна оспоравања и омаловажавања, било из незнања или политичке острашћености.

Желимо аргументовано да покажемо како је Југославија захваљујући том систему за кратко време успела да достигне ниво средњеразвијених земаља, да подигне индустрију и енергетику као кичму развоја, да постане препознатљива у свету, где гради бројне објекте... Како је успела да обезбеди бесплатно образовање, здравство, социјалну заштиту, високе пензије, бесплатне станове за запослене (само у Београду се градило 1.200 станова годишње). Какав је положај и која су права била сваког радног човека и шта га је мотивисало да одлучује да део своје плате издваја за подизање нових погона, да на нивоу локалне заједнице самодоприносом гради путеве, школе, објекте културе... Човек тада није био роба, „људски ресурс”, већ неко ко с другима узима судбину у своје руке и солидарно одлучује. Желимо да објаснимо какав је био систем расподеле новоствореног богатства којим је све то омогућено и каква је у томе улога државе.

Управо овакав пројекат треба да предочимо ЕУ као свој допринос, без обзира на очекиване реакције. Користим прилику да позовемо све заинтересоване да нам се прикључе на изради овог пројекта.

Живомир Тешић,
политиколог у пензији