Трка до победе до последњег Украјинца

Укопани у супротстављеним амбицијама и драматично удаљеним ставовима, без намере да ни после више од четири месеца рата ангажују дипломатију, лидери Сједињених Држава и Русије наговештавају дуготрајност оружаног конфликта у Украјини која је претворена у плацдарм новог „хладног” рата.

Док Џо Бајден наоружава Украјину и ослања се на крах руске економије који би ослабио ратни напор, водио социјалним немирима и прижељкиваном распаду система, Руси контролишу све веће делове истока Украјине, проналазе начина да ослабе ефекат санкција, а популарност шефа Кремља у земљи расте.

Владимир Путин и даље калкулише да ће унети раскол међу прекоатлантске савезнике у НАТО, појачати сукоб интереса САД и Европске уније, пребродити ефекте „илегалних санкција”, изаћи из изолације и приморати Кијев и Запад да прогутају горку пилулу руских освајања као што је то био случај после анексије Крима 2014.

Успостављена су правила игре, а компромиса нема на видику. Запад наставља да контролисано наоружава Украјину припремајући је за дуготрајни рат изнуривања, док било какве дипломатске иницијативе упадљиво недостају. Путин се клади на време уверен да ће власти у Кијеву морати да прихвате све, укључујући и његову понуду да се потпише мировни споразум под руским условима која је равна диктату о капитулацији. „Данас чујемо да желе да нас победе на бојном пољу”, поручује Путин. „Шта рећи, нека покушају. Сви треба да знају да ми још нисмо ништа озбиљно почињали”.

Бајден је после самита НАТО-а у Мадриду задовољан што је уместо „финландизације НАТО” Путин доживео „натоизацију Финске”. На улазак Финске и Шведске у НАТО, Путин одговара „убрзањем процеса унификације” са Белорусијом – што је део његовог плана да и Украјину „пацификује” како би остварио пуну доминацију Москве у блиском суседству.

Док вести из Украјине лагано тону на листама медијских приоритета, а САД обећавају 40 милијарди долара војне помоћи до септембра, полако расте забринутост да западна хомогеност почиње да се крњи. Страх од инфлације, растућих цена горива и трошкова живота умањује подршку јавности широм Европе.

Увећава се разлика у ставовима колико ће рат трајати, дужине рока докле ће Запад несебично помагати Украјину и, коначно, како би победа уопште могла да изгледа. Исток ЕУ тражи да се Русија војно потисне и казни. Бивша украјинска председница Јулија Тимошенко каже да је мировни споразум са Путином „илузија” и једино решење је да се он „докрајчи” војним путем без обзира на украјинске жртве. На западу континента прижељкују да се рат заврши што пре како би се минимизирале штете.

Много је оних који желе да „понизе” Русију, иако бивши руски председник Дмитриј Медведев упозорава на могућност нуклеарног рата ако Међународни кривични суд предузме кораке да казни Москву за злочине у Украјини.

Колико ће се држати кохезија од које највише користи има амерички војни комплекс? Немачка послушно ћути препуштајући француском председнику улогу „црне овце”. Емануел Макрон делује као усамљени глас разума у временима када бубњеви рата надјачавају све.

Француски председник, као некада Шарл де Гол, није склон да олако прихвата диктате америчке администрације. Он изјављује да „Русија не може и не сме да победи”, али је свестан дугорочних последица. Његов рационалан апел „не понижавајте Русију” наишао је међутим на оштра реаговања. Преко ноћи је постао најомраженији савезник Кијева а његово инсистирање на дијалогу удаљило га је од борбених ставова Вашингтона и Лондона.

Макрон је засад усамљен, а његови напори су и у Кијеву и у Москви поспрдно названи „макронисање”. У украјинској верзији значи „бити веома забринут због ситуације, бити сигуран да свако види колико сте забринути а онда не радити ништа”. По тумачењу главног кремаљског пропагандисте Владимира Соловјева, то значи „звати често и без икаквог разлога. Макрон често зове (телефоном). Срећом, Путин не подиже слушалицу сваки пут”.

Ситуација на терену веома је различита од оне пре готово пет месеци. Истекло је време слављених победа над Русима у првим данима рата када су турски „бајрактар” дронови уништавали тенковску колону упућену за Кијев. Далеко је пролеће 2023. када би украјинска војска могла да се опреми и обучи за одлучну контраофанзиву. За Украјинце је све сувише мало, сувише касно. Руси већ контролишу читаву луганску област.

Да ли је Запад приправан да се помири са украјинским губитком Донбаса, као што је – истина неформално – прихватио да је анектирани Крим од 2014. део Русије? Американци су први који ће рећи „не”. Борба мора да траје до победе, али кључно питање је шта у Вашингтону сматрају победом?

Повратак територијалног интегритета Украјине звучи као рационалан циљ, иако га ситуација на терену демантује. Бацање Русије на колена је такође циљ – из јастребове перспективе – али у суштини значи сањарење које ће само продужити рат. Пред нама је време посредног рата изнуривања– до последњег Украјинца.

Економске санкције су једна од мање ризичних опција доступна Западу. Иако се ради о казненим мерама какве су незабележене по обиму и оштрини, озбиљне анализе говоре да су се Руси припремали и за санкције и за трајање „специјалне војне операције”. Предузете су мере које омогућавају живот и са вишегодишњом рецесијом. Русија је своје енергенте брзо преусмерила на исток, према Кини и Индији.

Санкције, барем засад, не дају очекиване резултате а фрустрацију западних стратега увећава и раст Путинове популарности у Русији. Како тврде тамошња истраживања јавног мњења, она је достигла 78 процената, осам поена више него у време почетка инвазије.

Иако то на Западу не желе да чују, још мање да прихвате, показује се да је предвиђање да ће казнене мере приморати Путина да прекине агресију или да седне за преговарачки сто – велики промашај.

Кључни проблем је што санкције не дотичу узроке агресивног понашања па не успевају да реше проблем. Санкције нису приморале Северну Кореју да одустане од програма нуклеарног наоружања, нити су довеле до пада режима у Сирији или Венецуели. Неће допринети ни крају украјинског рата. Сем Европе, санкције погађају и остатак света, посебно сиромашне земље које зависе од украјинских и руских житарица. Њима је више до што скоријег завршетка рата него до кажњавања Путина.

Шеф Кремља је данас одлучан да продужи рат не мање него што је био 24. фебруара. Руски војни ангажман се појачава. Помаља се нова тактика: ракетним нападима и гранатирањима градова изазвати панику код становништва од кога се очекује да притисне власт у Кијеву да преговара и да прихвати територијалне губитке. Све је пропраћено појачаним активностима руских лобиста по свету чији је задатак да шире нарацију да Русија жели да преговара и оконча рат.

Обе стране делују више него самоуверено. Пошто је НАТО Русију дефинисао као „најзначајнију и најдиректнију претњу” миру и стабилности Евро–Атлантика, Бајден тврди да се руска инвазија „неће окончати руском победом над Украјином у Украјини”.

Наоружавање Украјине не преокреће ток рата. Немогуће је заборавити руске насилне и репресивне акције, али са њима се ваља суочити да би се избегла ескалација. Можда је добар мир решење. Али, колико је то реално када се НАТО у међувремену увећао за Финску и Шведску а Русија Донбас већ сматра својим ратним пленом? Обе стране би да прогласе победу у рату који је – непобедив.