Блаћење Србистике

(Реаговање на текст Томе Тасовца „О језику и праву на самобламажу”, „Политика”, 5. 7. 2022, стр. 22–23)  Прошла су четири месеца како смо Драгољуб Петровић и ја показали и доказали  каква је  лингвистичка незналица  извесни Тома Тасовац. И ево након четири месеца он се опет јавља како би читатељство „Политике” обавестио да се стално питао „зашто сам га из чиста мира прозвао Томицом”, сматрајући то „милозвучним тепањем”.  Тачно је да сам га именовао „Томицом”, али не због разлога које он претпоставља:  да је „са својих 48 година, у односу на дотичног господина (тј. на мене) још у цвету младости”. То именовање ја сам преузео из текста   Драгољуба Петровића  „Тамо где нема памети с језиком се може како се хоће” („Политика”, 22. 2. 2022), у којем он поводом паметовања Т. Тасовца каже: „Нити језици настају тако као што то Томица замишља”.

Али Тасовац заборавља то Петровићево именовање, мада би, ако ишта из науке зна, морао због хронолошког претхођења прво на њ да се позове. Заборавља зато што је у том тексту Петровић разоткрио Тасовчеву потпуну неупућеност у србистику, о  којој  он упорно  жели да пише и полемише.  У свом реаговању на једно од Тасовчевих оглашавања („Лингвистички неписмен, дигитално писмен”, „Политика”, 10. 3. 2022), написао сам: „Како мали Перица, пардон Томица”,  хијерархизује властите и србистичке научне приносе, сваки иоле у језичку науку упућени читалац лако ће разазнати из његовог  текста.”

Из курзивом истакнутог дела цитата види се да је научно „резоновање” Тасовчево на нивоу „малог Перице”.  Томица је,  дакле,  мисаони аналогон малог Перице, и има лингвостилистички статус  деминутивног пејоратива, какав нпр. имају творенице  чиновничић, директорчић, новинарчић и сл., с том разликом   што Томица  припада области ономастичке лингвостилистике. Али како од малог Перице, тј. Томице  очекивати да зна шта је  ономастичка лингвостилистика кад ни за књижевну, ако је судити по овом његовом тексту,  очито није  чуо. Међутим,  иако за лингвостилистику  чуо није, Томица  јој овим текстом оригиналан  печат даје: досад се, наиме,  сматрало  да је критеријум деминутивности величина,  а ево Томица нам сугерише да то не треба да буде величина (јер не наводи своју висину) него старост (јер за „размишљајући” критеријум своје деминутивне ономастичке форме наводи својих 48 година!)

И не само да Петровићево ауторство датог деминутивног пејоратива  Тома Тасовац  приписује мени, него ето и свима познату, али Томици очито непознату, знамениту тврдњу Вука Караџића (у својој стилској модификацији)  „да је све што је штокавско српско, и да су сви који говоре штокавским наречјем – наравно, Срби” приписује мени,  квалификујући је „суманутом тезом”. Тако Томица и није свестан да не критикује мене, него Вука. Притом је заборавио на опомену Радослава Бошковића (надам се да је за њега чуо?) да „нико није ћарио ко је  Вука исправљао”.  За критику мене, а заправо Вука, Томица за аргумент наводи једно од реаговања Павла Ивића, али не поводом дате тезе.

Било би добро а и време би било,  што понављам Томици из текста у текст, да бар прочита најзначајнију Ивићеву књигу „Српски народ и његов језик”, па да види шта Ивић каже колико је у Вуково доба било Хрвата штокаваца ијекаваца. Кад би прочитао ту Ивићеву књигу, и не само прочитао него и схватио, али заиста схватио а не као  мали  Перица, односно Томица –  могао би се похвалити да је бар оно најелементарније, што сваки бруцош на србистици зна, научио. То би га, верујем,  спречило да се бламира са елементарним незнањем из историје србистике.

Али шта ће то Томици?! Њему не требају никаква лингвистичка знања да дели етикете: како сам ја „себе међ озбиљним светом дискредитовао” (сматрајући очито само себе „озбиљним светом”) и да не  престајем  „да трује(м) српски академски и медијски простор”  (али не наводи ниједну од мојих „тровачких”  тврдњи несагласну са ставовима свих србистичких  катедри  и свих значајних српских  филолошких институција, из чега проистиче да то  и нису само моје него општесрбистичке тврдње; срећом Томичине нису, јер он са србистиком има везе таман колико Марко Краљевић с виолином).

Кад мене погрдним  етикетама изблати, онда Томица прелази синегдотским поступком pars pro toto (сумњам да Томица зна шта дати термин значи, кад већ никад чуо није ни за лингвостилистику!?) на српске филолошке институције, јер су и оне „неспремне за изазове 21. века”, будући „троме и летаргичне, у којима се стагнација сматра врхунским достигнућем”.  Ако је и од Перице, тј. Томице –  много је, заиста! Човек је очито потрошио паре, чак  милион  и по евра, које је захваљујући непотизму добио за дигитализацију  Вуковог рјечника, а да ни  тај речник није поштено прочитао. И сад тражи начин како да се,  блатећи србистику и оне који јој чувају научни дигнитет, препоручи надлежнима као спаситељ србистике, а заправо као спаситељ свог буђелара. Зато је у  једном Томица  у праву:  није у реду да му ико „ускраћује право на самобламажу”.  Треба га пустити да ужива у свом незнању и самобламирању пред сваким ко ишта из лингвистике зна.

Редовни професор Филолошког факултета у Београду