Понедељак, 08.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОЛЕМИКА

О језику и праву на самобламажу

Институције које се баве српским језиком у нашој земљи су и даље неспремне за изазове 21. века и за позиционирање науке о српском језику у контексту развоја информационог друштва заснованог на економији знања

Мој омиљени детаљ у одговору Милоша Ковачевића на моје осврте „О језику и политикантству” и „О језику, селима која горе и бабама које се чешљају” је то што је он мене из чиста мира прозвао Томицом. Тачно је да сам ја, са својих 48 година, у односу на дотичног господина, још у цвету младости, и тачно је да, упркос нашим идеолошким и стручним размимоилажењима, Ковачевић има права да према мени гаји личне симпатије. Ипак морам признати да сам био затечен његовим милозвучним тепањем.

Ковачевић је себе међ озбиљним светом дискредитовао још деведесетих година прошлог века, као један од аутора скаредног „Слова о српском језику”, шовинистичког „законоправила” које „потписаше и потврдише српски филолози и писци” са суманутом тезом да је све што је штокавско – српско, и да су сви који говоре штокавским наречјем – наравно, Срби. Академик Павле Ивић и други мислећи чланови тадашњег Одбора за стандардизацију српског језика су јавно одбацили „Слово” и описали га као „тежак удар за нашу науку” зато што нас представља као људе који су „непоправљиво заслепљени националном страшћу и уједно незналице” и као људе који делују „изван науке, која је у суштини поштено трагање за истином”.

Четврт века касније, уз прећутно одобравање академске заједнице, тај исти Ковачевић наставља да трује српски академски и медијски простор. То је, до извесне границе, у реду пошто никоме не треба ускраћивати право на самобламажу. Али проблеми на које сам пробао да укажем у овој несрећној назовиполемици надалеко превазилазе Ковачевића као појединца са недостатком личног достојанства и зону сумрака у којој он с позиције наводног ауторитета дели лекције Хрватима, женама и другим доказаним непријатељима српског језика.

Док Ковачевић и његови преторијанци селективним читањем историје и издвајањем србистике из токова савремене лингвистике настављају да сужавају видике својим све малобројнијим студентима, институције које се баве српским језиком у нашој земљи су и даље неспремне за изазове 21. века и за позиционирање науке о српском језику у контексту развоја информационог друштва заснованог на економији знања.

Када имате троме и летаргичне научне институције, у којима се стагнација сматра врхунским достигнућем, а политика неталасања је једина тачка о којој постоји шири консензус – онда се по аутоматизму јавни простор препушта бахатима, а српски језик „брани”, „негује” и „чува” тако што се глумци сликају са Правописом и једнотомником Матице српске.

Докле год наше институције буду игнорисале поражавајуће стање српских језичких ресурса, докле год се инсистирањем на превазиђеним идентитетским моделима српски језик буде третирао искључиво као реликт прошлости, а не као залог за будућност читавог друштва, докле год се дигиталној трансформацији у науци и култури не буде приступило озбиљно, стратешки и уз поштовање међународних стандарда и принципа отвореног приступа, дотле ће Ковачевић и њему слични имати захвалну публику.

Са таквим бранитељима, српском језику заиста нису потребни спољни непријатељи.

Директор Дигиталне истраживачке инфраструктуре за уметност и хуманистику

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари23
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Lazar N
Можемо ли Српским називати било које друго наречје сем Штокавског, хоће ли нам наша доскорашња браћа из бивше заједничке државе дозволити да мислимо и говоримо да су и друга наречја овог подручја део Српског језика или да су сродна Штокавском наречју?
Коста
И онима који себе никада нису сматрали Србима штокавски је матерњи језик и њим пишу три века пре Вука. Противници Вукве су одлично знали да сваки облик штокавског говора у себи нема кулутролошке облике који су обликовали српски књижевни језик одвојено од уличног. Вук је те специфичне облике избацио, и језик изједначио са наречјем оноих који нису били Срби, да би се приближио католичкој већини у Аустрији, како признаје Копитар у препискама 1820-их година 19. века.
nikola andric
Jezik po analogiji ''prvatne svojine'' tumaciti je stvarno cudno. Ako je ikad postojala ''kolektivna svojina'' onda je jezik kao drustvena pojava primer. Problem po meni je mutacija imena Srbin ili Srbija u (prisvojni) pridev ''SRPSKI'' pa se tumaci kao ''pripada Srbima''. Tako Srbi vide sebe dok njihova okolina to naziva ''srpskim sovinizmom''. Ali, mirabile dictu, svi pretendiraju sopstven jezik po istoj analogiji. To po logiki ili algebri znaci da svako kod nas govori 4 jezika.
Коста
Тај језк има само једно име -- новоштокавски.
Milan
Osnovni problem naše jezičke standardizacije je koncept "sve može" koji sada dolazi na naplatu. Čak i u novim gramatikama, od dve moguće varijante dozvoljne su - obe?! Svrha normiranja je da se uspostavi jedna norma i da se od nje ne odstupa, a koncept "može i ovako i onako" sve obesmišljava, pa danas gramatiku praktično i nemamo. U tom smislu i ikavica je srpski, zar ne?
Коста
Управо тако!
Демос Кратеин
На којем језику су написане тисућа, уопће, опћина, сабор, вијеће, колодвор, зрачна лука, тисак, жлица, бојовник, оборине, тједан, липањ, листопад, сијечањ, зракоплов, ногомет, тенисач, пила, цеста, одвијала, вијак, творница, туча (град), наоблака, перилица рубља, оток, вал, повијест, земљопис итд. Како то да од свих светских језика на српској ћирилици можемо писати само хрватски, бошњачки и црногорски језик? Зато што су сви ти језици српски језик. Наши стари су увијек штили и српски говорили.
Демос Кратеин
@Пајо Патак Која реч је старија сабор или sabor? Јесу ли и бошњачки и црногорски млађа варијанта хрватског? Горе изнад Загреба кажу: ,,Наши стари су увијек штили и српски говорили.
Pajo Patak
Ne, nego zato što je srpski mlađa varijanta hrvatskoga.
Душан Поповић
Аутор овог чланка, колико сам схватио, заступа тезу да штокавским наречјем говори више народа због чега то наречје не може бити ''резервисано'' само за Србе. Међутим, не нуди ни један аргумент којим би поткрепио ту тезу, нити се том тезом уопште бави, већ углавном износи општа места о летаргији институција, дигиталној трансформацији, залогу будућности, а Милоша Ковачевића идеолошки смешта у ''деведесете'' као да је то само по себи довољан разлог за било чију дискредитацију.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.