О језику и праву на самобламажу

Мој омиљени детаљ у одговору Милоша Ковачевића на моје осврте „О језику и политикантству” и „О језику, селима која горе и бабама које се чешљају” је то што је он мене из чиста мира прозвао Томицом. Тачно је да сам ја, са својих 48 година, у односу на дотичног господина, још у цвету младости, и тачно је да, упркос нашим идеолошким и стручним размимоилажењима, Ковачевић има права да према мени гаји личне симпатије. Ипак морам признати да сам био затечен његовим милозвучним тепањем.

Ковачевић је себе међ озбиљним светом дискредитовао још деведесетих година прошлог века, као један од аутора скаредног „Слова о српском језику”, шовинистичког „законоправила” које „потписаше и потврдише српски филолози и писци” са суманутом тезом да је све што је штокавско – српско, и да су сви који говоре штокавским наречјем – наравно, Срби. Академик Павле Ивић и други мислећи чланови тадашњег Одбора за стандардизацију српског језика су јавно одбацили „Слово” и описали га као „тежак удар за нашу науку” зато што нас представља као људе који су „непоправљиво заслепљени националном страшћу и уједно незналице” и као људе који делују „изван науке, која је у суштини поштено трагање за истином”.

Четврт века касније, уз прећутно одобравање академске заједнице, тај исти Ковачевић наставља да трује српски академски и медијски простор. То је, до извесне границе, у реду пошто никоме не треба ускраћивати право на самобламажу. Али проблеми на које сам пробао да укажем у овој несрећној назовиполемици надалеко превазилазе Ковачевића као појединца са недостатком личног достојанства и зону сумрака у којој он с позиције наводног ауторитета дели лекције Хрватима, женама и другим доказаним непријатељима српског језика.

Док Ковачевић и његови преторијанци селективним читањем историје и издвајањем србистике из токова савремене лингвистике настављају да сужавају видике својим све малобројнијим студентима, институције које се баве српским језиком у нашој земљи су и даље неспремне за изазове 21. века и за позиционирање науке о српском језику у контексту развоја информационог друштва заснованог на економији знања.

Када имате троме и летаргичне научне институције, у којима се стагнација сматра врхунским достигнућем, а политика неталасања је једина тачка о којој постоји шири консензус – онда се по аутоматизму јавни простор препушта бахатима, а српски језик „брани”, „негује” и „чува” тако што се глумци сликају са Правописом и једнотомником Матице српске.

Докле год наше институције буду игнорисале поражавајуће стање српских језичких ресурса, докле год се инсистирањем на превазиђеним идентитетским моделима српски језик буде третирао искључиво као реликт прошлости, а не као залог за будућност читавог друштва, докле год се дигиталној трансформацији у науци и култури не буде приступило озбиљно, стратешки и уз поштовање међународних стандарда и принципа отвореног приступа, дотле ће Ковачевић и њему слични имати захвалну публику.

Са таквим бранитељима, српском језику заиста нису потребни спољни непријатељи.

Директор Дигиталне истраживачке инфраструктуре за уметност и хуманистику