Среда, 30.11.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
КАФАНСКИ ЗЕМЉОПИС ГЛАВНОГ ГРАДА

Биће дана за „Има дана”

Један од бисера „Скадарлије” би можда остао у сенци заборава да га, средином седамдесетих, ненајављено није посетио Јосип Броз Тито
„Има дана” у жижи интересовања због промене власника (Фото: Д. Мучибабић)

”Одмах после ослобођења већи део пространог стана угледне грађанске породице у Улици Страхињића Бана окупирао је неки ослободилац. Иселио се већ почетком седамдесетих и настанио у нечијем већем, у Крунској улици. Тада је установљено да је из старог „нужног смештаја” однео паркет и камин. Погрешно. За паркет се заправо не зна – јер можда га је користио као огрев, а камени камин је затечен у већој сали управо отворене кафанице „Има дана”, у комшилуку. Ето зашто је камин постао покретно добро и како је настајало то „традиционално уточиште београдских боема у срцу Скадарлије”, које је ових дана побудило занимање јавности због промене власништва, па затим и рушења са зидањем без ваљаних дозвола.

Неко је написао да је ту кафаницу пројектовао архитекта Угљеша Богуновић. А није: он је, пасле палате „Политика” и здања РТС-а у Таковској, уз помоћ супруге, вајарке Милице Рибникар, изградио читаву Скадарлију! Није ни могао, јер рођен је 1922, а у том здању је деценију пре њега рођен Душан Антонијевић, чувени београдски глумац и редитељ (доцније је Душан купио кућу преко пута, управо на углу Господар Јованове, а код њега је једно време живела глумица Жанка Стокић, мада не због боемије, већ зарад багателне кирије).

Тешко је и замислити да су у Скадарској улици у то време постојале само три кафане – „Скадарлија”, „Два јелена” и „Три шешира” – које су се уденуле између бифеа „Скадар” наспрам пијаце и „Сплита” на углу Улице деспота Стефана, у ком се прославио Арсеније Романић, познатији као Аца Деветка. Арсеније је надимак стекао благодарећи трамвајској линији број 9, која му је јездила испред носа, односно излога. Не зна се и да су непрозиран мрак Скадарске донекле ублажавале само две чкиљаве уличне светиљке: на почетку, код Зетске, и на крају, код Улице Страхињића Бана.

Некада то није било нимало привлачно место (Фотодокументација Политике)

Идеја се препородила у главама Угљеше Богуновића и сликара Марија Маскарелија, уз логистичку испомоћ Зуке Џумхура и Угљеше Рајчевића, али и уз благослов предузимљивог Бранка Пешића, који је управо тим пројектом започео своје градоначелниковање.

Прича о „боемској четврти” је нешто старија. Наиме, после премијере опере „Боеми” у Народном позоришту 16. маја 1920. године цео ансамбл појачан глумцима због рецитатива и балеринама као украсом, славио је тај догађај у кафани „Два јелена”. Тада се уоброчило да се све премијере Народног позоришта прослављају у тој кафани. Тако се и рашчула. А кад се почело с обликовањем Скадарлије, хор мудраца из угоститељског предузећа „Вишњица” бацио је око на трошну кућицу у првом комшилуку, па је у њој већ 1969. освануло ово „традиционално уточиште београдских боема у срцу Скадарлије”.

Доцније је причу о „боемији” наставио Момо Капор, који је део живота проћердао у атељеу на ћувику вишеспратнице наспрам кафане „Два јелена”.

Та кафеџијска мантра проширила се и на „староградску музику” која се, јелте, од памтивека неговала управо у Скадарској. Ова бајка се примила на плодно тле, иако неки можда знају да је том тесном улицом, до увођења градске канализације почетком прошлог века, текао поток Бибија, крај чијих је обала било нанизано шеснаест изби браће Рома због којих је читав кварт у градски шифарник ушао под називом Циганмала. И они су били музиканти, али су свој репертоар штимовали по укусима лаковерних сељака са оближње пијаце како би им што лакше испразнили набрекле буђеларе.

Скадарска улица неколико година након Другог светског рата (Фотодокументација Политике)

С музиком се наставило јер се зна да само она има својство да развеје нелагоду изазвану злослутним муком, уротничким шапатом или претећом галамом.

А боемски дух?

Због помањкања правих, предузимљиви су почели са запошљавањем професионалаца за плату, који су глумили боеме у ударним терминима од – до. Догодило се то у време када су негдашњи оберкелнери понели титуле менаџера, а у јеловницима почели да освићу специјалитети страних, нама непознатих кухиња... вероватно зато што је неко проценио да је и то етапа нашег „пута ка Европској унији”.

„Има дана” би остала у сенци својих посестрима да у њу, средином седамдесетих, ненајављено није бануо „најдражи гост свих наших кафана” ‒ Јосип Броз Тито. Заправо, гостио се у „Три шешира”, па када му је дојадила снисходљивост персонала, смерно је изразио жељу да промене локацију. Од тада су сви „правоверни” уракљили то свратиште, па је кафана понекад личила на скуп делегата пред седницу Градског комитета.

Угљеша Рајчевић је међу својим успоменама сачувао фотографију на којој је овековечена Брозова посета, али је у званичним фото-архивама она „препакована” тако што је с ње у фотошопу избрисан Бора Павловић, онда секретар ГК СК опањкан као „либерал”.

Заправо, сви важнији гости „боемског кварта”, па и кафане „Има дана”, били су забележени у Златној књизи Скадарлије, која је на волшебан начин нестала из видокруга заинтересованих након одласка последњег доживотног председника. Верује се да је завршила у нечијој приватној колекцији или у непрозирним архиваријама Службе. Ко зна... Да однекуд изрони, вероватно би и цене на тржишту скадарлијских и околних кафана биле знатно више? Памте се још само Маргарет Тачер, која је наилазила као нижерангирана чиновница, а затим и као Челична Леди, кад је мимо протокола изразила жељу да је поново одведу у Скадарлију и управо устоличен шпански краљ Хуан Карлос, кога су једва наговорили да пред зору одспава сат-два.

А „Има дана”? Нема везе, биће дана када ће се и случај ове кафане разрешити.

Све је почело у „Три шешира” 

Прича о тој београдској променади и њеним свратиштима почела је у кафани „Три шешира” средином педесетих, током чудног надметања Либера Марконија и Зуке Џумхура у испијању куваног пива, заборављеног чешког освежења. Наравно, обојица су победила, ако је то икоме важно, али тада је рођена идеја о Скадарлији сличној овој данашњој, да дозрева мрачних десет година.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

nikola andric
Kakva slicnost izmedju ''gradnje'' beogradskih kafana i ove price. Mogu li kafane da se grade ''bez plana''?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.