Уметност у светлу политике

У Салону Музеја савремене уметности у Београду отворена је изложба „Политичке праксе (пост) југословенске уметности” која је резултат сарадње између Београда, Новог Сада, Сарајева и Загреба. Уочи отварања, у четвртак 7. августа увече, одржана је истоимена трибина о овом документаристичко-критичко-теоријском пројекту и о томе постоји ли нешто попут политичких пракси у уметности и како се на то гледа данас. Споменут је и однос између уметности и политике а говорили су историчари уметности и кустоси Дуња Блажевић, Бранко Димитријевић, Душан Грља и Бојана Пејић, као и уметник Зоран Пантелић. Модератор је била Јелена Весић.

Изложба, која ће бити отворена до 28. августа, има два сегмента – „ТВ галерија” и „Случај СКЦ-а током 70-их година”. „Случај СКЦ-а” је представљен изложеним документима, фотографијама, текстовима, филмовима, сведочанствима и белешкама, а „ТВ галерија” се прати преко пет монитора на којима се може погледати око двадесетак тв-емисија (од стотинак снимљених) о авангардној уметности које је Дуња Блажевић, историчарка уметности, реализовала као уредница у Редакцији за културу ТВ Београд од 1981. до 1991. године.

– Моје колеге и ја долазимо из уметничке праксе и наш циљ је да се бавимо новим технологијама, методима рада уметника, рекао је уметник Зоран Пантелић. – Кад говоримо о савременој уметничкој пракси дотичемо се врло јасних економских, друштвених и политичких аспеката који одређују нов контекст у којем живимо. Треба допустити уметнику слободу у трансформацији; оно што ми доживљавамо последњих 30 година је трансформација уметничког рада, а њу детерминише технологија. Важно је да се ТВ галерија поново погледа, са данашње дистанце, и сагледа да ли је могуће створити нови регистар читања савремене уметничке праксе. Ускоро треба да изађе ДВД рад о Желимиру Жилнику, ново референтно читање његовог дела, али не само кроз призму филма.

О томе како се друштвена ситуација одражава на уметничку продукцију и на формулисање културних институција говорио је Душан Грља:

– Ова изложба је део тока који обухвата све велике центре у бившој Југославији. Изложба о СКЦ-у је већ била у Љубљани, Новом Саду и Сарајеву. Покушавамо да подстакнемо изгубљени културни контекст Југославије. „Случај СКЦ-а” је откривање и покушај да се разуме како су се уметничке праксе узглобљавале у тадашњу политичку ситуацију – са данашње тачке гледишта многи некадашњи проблеми су релевантни и данас. Данашње институције културе имају комбиновани начин рада, оне јесу на буџету, као што је и СКЦ био институција основана од Савеза студената, али он је преплитао професионални и ентузијастички рад. И данас имамо институције које, такође, не могу без тог протока људи, без начина рада који је продуктиван; комбинација ентузијазма и професионалног рада и данас је битна, иако се као матрица институције одсликавају као бирократске, кроз читав низ културних агената који раде на фри-ленс бази.

Бојана Пејић, комесар овогодишњег Октобарског салона и зналац уметничке сцене у земљама бившег Варшавског пакта, похвалила је организатора овог пројекта и припрему ретроспективне изложбе у Београду 2009. године. О историзацији авангардне уметности у екс Југославији Пејићева је рекла на трибини:

– Оно што ме и данас иритира у западном читању уметности јесте да је Југославија, која није припадала Варшавском пакту, накнадно уписана у мапу социјалистичких земаља као да је била земља типа Албаније, Бугарске или Латвије. Ту грешку покушавам да исправим, што подразумева и политичку историју. Организатори овог пројекта покушавају да ураде оно што нико није, покушавају да из историје Југославије од 1945. до данас препознају неке појаве које су биле југословенске. У том тоталитаризму у којем смо живели (социјалистички реализам скоро да није постојао) треба да препознамо да је постојала грађанска уметност (иако ће ме модернисти мрзети…).

Историчар уметности Бранко Димитријевић је констатовао да су данас велики број људи и институција заинтересовани за концептуалну уметност; пре свега, музеји који желе да излажу и купују дела концептуалних уметника, почев од Марине Абрамовић, што говори да је и ова уметност у једном моменту постала стил и роба.

Дуња Блажевић, историчарка уметности, која је креирала уметничке програме у СКЦ-у и у емисији „ТВ галерија” која је представљала, како каже, друштвено ангажовану уметничку и кустоску праксу, каже за своју емисију да је важан документ о односу уметности и јавних медија у контексту културе и културних пракси осамдесетих година 20. века.

-----------------------------------------------------------

Млади су изабрали Дишана

– После настанка нових држава, историја југословенске уметности није више припадала никоме, а то је око четири деценије уметничких токова – рекла је Бојана Пејић, додајући: – Битно је рећи да је нова уметничка пракса настала у социјализму, а при том није била дисидентска. У седамдесетим, уметници бирају своју традицију, концептуална генерација је признала, с једне стране, Дишана а, с друге, руску авангарду Маљевича. У Београду је то важно, јер је град углавном живео у сну париске школе која је формалистичка и неангажована. Млади су изабрали Дишана који је реаговао на контекст, а руску авангарду препознајемо као ону која је хтела промене у друштву.

-----------------------------------------------------------

Свака уметност носи са собом одређену политику

– У некадашњој бившој Југославији постоје чак две приватне колекције ове уметности, једна у Вараждину, а друга у Новим Бановцима. Праксу око СКЦ-а седамдесетих разумем као место произвођења новог дискурса у уметности. Нови дискурс је покушавао да буде специфичан у односу на друге, чак и на политичке дискурсе. Говоримо о политици уметности, јер свака уметност носи са собом одређену политику, а понајвише она која тврди да је – не носи. Сами актери у СКЦ-у су просто експериментисали, не само са формом уметности него и са начином размишљања о уметности. Концептуална уметничка пракса се мора представити кроз говор о њој – сматра Бранко Димитријевић.