Мајка их напустила – село прихватило

Петнаестак километара од Крагујевца, у селу Вучковица, у трошној породичној кући, саграђеној у прошлом веку, живеле су три генерације Варлов. Марина је имала двадесет и два дана, а Милош тек прославио први рођендан када их је мајка напустила. Расли су поред баке Станиславе и оца Драгана.

Гледао је Драган у будућност: кућа стара, склона паду. Једног дана ће младу дочекати, а и ћерку удати. Сватове дочекати...

Започео је нову кућу, темеље ископао, бетонирао. Милош је у игри радио све што и тата. Споро је растао нови дом. Беспарица, а помоћи ниоткуда. Када су деца кренула у школу, умрла је бака. Пре годину дана и отац. Марина и Милош су остали сами, са кућом на пола пута.

И тада су у помоћ притрчали добри људи. На предлог Милисава Тодоровића и Драгана Младеновића, сељаци Вучковице формирали су одбор за градњу.

Тоша и Драган су почели да обилазе села у општини Кнић. Одзив је бројчано био одличан, али пара мало, прикупили су неколико стотина хиљада динара. Обраћали су се познатим привредницима. Пристигло је нешто пара, недовољно за почетак. После прилога на ТВ Београд у емисији „Квадратура круга” све је кренуло набоље. Јављали су се донатори, људи добре воље из целе Србије.

Међу првима су били чланови Омладинске радне бригаде „Димитрије Лазаров Раша” из Беочина. Позив је мало збунио чланове организационог одбора – откуд сад омладинска бригада! Неко се поиграва са нама, прича Тоша. Неспоразум је брзо решен.

– Спремите све папире и дозволе. Јавите кад да дођемо да погледамо терен и документацију – рекао им је Андрија Мумовић, како се представио командант бригаде. – Градња почиње на Дан омладинских радних бригада. Припремите храну, да знате само клот пасуљ, купус и мало кромпира – то је храна наших бригадира – рекао је Андрија. Долазимо на време.

После неколико дана огласиле су се сирене аутомобила, стигли су бригадири са заставом на крову првог аутомобила. Почела је градња куће и за десет дана била је под кровом.

Захвални су најмлађи Варлови. Милош је завршио техничку школу, возач је моторних возила. Марина је искусна домаћица, учила је како се кува од баке и оца. Иде у средњу економску школу у Крагујевцу. Жели да постане фризерка.

– Помажем брату у „пољопривреди”, музем краве и овце, правим сир и кајмак и добру бакину гибаницу. Имамо десет хектара земље и двадесетак оваца. У нашој кући се увек радило – прича нам Марина.

Изградња је била велика радост и у селу и породици Барлов. Кућа је сада омалтерисана и са унутрашње стране. Столарија постављена, плочице, паркет и остале потрепштине су у кући. Треба само мајстори да све то поставе, као и изолацију са спољне стране.

Жалимо што смо касно чули за акцију, па не можемо више да помогнемо. Зато поклањамо овај текст, уместо захвалнице, свима који су се препознали у овој причи.