Ривалство шиита дестабилизује Ирак

Ирачки премијер окупио је политичке лидере у још једном покушају да после десет месеци кризе заустави стрмоглави пад земље притиснуте незапамћеном сушом, ендемском корупцијом, урушеном инфраструктуром и секташком борбом која онемогућава формирање владе.

Мустафа Хадими је позивом представницима шиита, сунита и Курда покушао да покрене иницијативу националног дијалога како би земља добила владу и председника и како би се пронашли механизми изласка из кризе изазване сукобом две шиитске струје око формирања нове коалиције.

Од избора прошлог октобра, шиитска политичка сцена подељена је на два ривалска табора: следбенике утицајног свештеника Муктаде ел Садра који је контролисао највећи блок у Парламенту, и Оквир координације, састављен од партија и група блиских паравојним милицијама које подржава Иран.

Садристи и њихови сунитски и курдски савезници покушали су да после избора формирају већинску владу, али Оквир координације спречио је и избор новог председника који је требало да именује премијера. Садр је у јуну, незадовољан преговорима о формирању нове владе, повукао своја 73 посланика.

Пошто је Оквир преузео лидерску позицију у парламенту, покушао је да постави свог премијера, али Садр је своје следбенике извео на улице, а они и данас демонстрирају испред зграде парламента у Зеленој зони Багдада.

Садристи су тада затражили суштинске реформе ирачког политичког система, укључујући и измене Устава, распуштање Парламента и расписивање превремених избора. По ирачком Уставу, распуштање парламента могу да захтевају премијер, председник или апсолутна већина посланика. Садр међутим тражи да захтев крене од судства, што би захтевало промене Устава.

Две шиитске формације надмећу се од тада у парламенту и на улицама. Обе стране су до сада одржале протесте пре него што су 12. августа два била организована истовремено. Политичка парализа је таква да је министар финансија поднео оставку уз образложење да у таквим околностима не може да обавља свој посао.

Из кризе у кризу. После америчке инвазије 2003. која је срушила Садама Хусеина букнуо је грађански рат, а онда су велике делове земље заузели џихадисти Исламске државе. Када су милитанти побеђени, политичари су неуспешно покушавали да се договоре о расподели моћи између шиита и мањинских сунита и Курда. Секташке и етничке разлике су се увећале. Политички хаос спречио је обнову и економски развој упркос великим залихама нафте која финансира 85 одсто буџета. Чак 35 одсто младих је без посла.

Проиранске милиције по Ираку, повезане са Оквиром координације, шире утицај Техерана који досеже до врхова власти за коју је у Вашингтону замишљено да буде проамеричка. Американци, који су најзаслужнији за ирачки хаос, страхују да Садр и његови шиитски ривали желе политички систем који би, по узору на иранску теократију, већу моћ доделио свештенству.

Премијер Хадими и даље верује да је могуће наћи решење за кризу упркос садристима који желе власт и не одустају од мирне блокаде зграде парламента. Ел Садр није послало своје представнике на састанак, али је позвао присталице да откажу велики „марш милион људи” заказан за 20. август.

„Уколико сте се кладили на грађански рат, ја се кладим на очување социјалног мира. Крв Ирачана је драгоценија од било чега”, поручио је Садр.

„Све изгледа као мирни државни удар, мирна револуција”, каже за „Њујорк тајмс” бивши независни посланик Махмуд Отман и додаје:„Кажем мирни, јер Садрови следбеници не носе оружје. Он је јачи од оружја. Он је моћник на улици и намеће своју вољу другима.”

Уколико би се избори одржали пре термина, мала је вероватноћа да би у овако закованој ситуацији било ко од главних актера кризе могао да формира владу. Како два ривалска шиитска блока имају своја оружана крила, и даље постоји бојазан од обнове насиља на које је Садр знао да се ослања како би остварио политичке циљеве. Демонстранти само чекају нови твит, омиљени начин његове комуникације.