Између поезије и филозофије

Ева Зоненберг, пољска пијанисткиња, песникиња, есејисткиња, прозаисткиња млађе генерације, предавач на школама креативног писања, због своје оригиналне поезије радо је позивана на бројне песничке фестивале, превођена и награђивана. А, с обзиром на своје изузетно музичко, филозофско и књижевно образовање, познавање више језика, захвалан је саговорник.
У Србији је током последње деценије објављивана у најпознатијим књижевним часописима, док је часопис „Трећи трг” објавио избор из целокупне њене поезије под насловом „Империја сузе” у преводу Бисерке Рајчић. Недавно је боравила у Београду.

Основа Ваше поезије је ритам, музичка слика, музичка синтакса. Тиме се разликујеш од песника своје генерације, не само у Пољској…

Догађа ми се да песму, пре него што је напишем, чујем у виду музичке фразе. Лирика је супстанцијални еквивалент музике. Према томе, немогуће је не повезивати је с музиком. Важни су ритмови. Свако место, догађај, емоције имају властити ритам. Сваки човек има своју музику. Важно је умеће слушања тих ритмова и те музике. Хилдегарда из Бигнена је говорила да је музика језик Бога. Стихови су мале партитуре које сваки читалац интерпретира на свој начин. Једном сам сањала да мојим песмама-партитурама диригује ветар! Можда се дубина стиха управо темељи на музици. Јер, како је неко рекао, форма није све: ни најлепше паковање није ништа ако је кутијица празна. Да би стих живео, у њему мора постојати ритам. Песник мора постати неко писан стихом и ритмом. Мора постати властити стих.

Поред поезије пишете есеје о писцима и уметницима. У стиху. Што представља велику реткост…

Есеј је за мене форма у којој се осећам потпуно слободна. Стих намеће одређену схему, конструкцију и тачку долажења и одлажења. У мом есеју влада одређена слобода. Пишем циклусе есеја о мушкарцима који су ме фасцинирали и инспирисали. О Да Винчију, Коктоу, Бекону, Рембоу, Микеланђелу... Недавно сам почела да радим на есеју о Витгенштајну. Заједничко свим тим есејима је то да су сви ти уметници били хомосексуалци.

У последње време пишете прозу. У каквом је она односу према Вашој поезији?

Проза коју пишем за мене је загонетка. То је нешто што је у мени било дубоко сакривено и под утицајем неког импулса је оживело на листу папира. Међутим, то није типична проза већ пре нека врста монументалне поеме о усамљености и нашој цивилизацији, о парадоксима постојања и тајни љубави, о драматичности живота који је заправо леп. То је покушај показивања другачије врсте перцепције, излажења изван утртих схема мишљења. Нека врста књижевног, језичког и мисаоног експеримента. Сматрам да су сви покушаји осавремењивања књижевности путем језика варљиви, јер језик стари. Будућност, откривење и ново у књижевности није садржано у језику већ у промени начина мишљења. Сматрам да се пред човечанством налазе могућности запањујућих открића нових начина мишљења.

Поред ритма, слика је карактеристика Вашег стваралаштва. Којом теоријом слике се руководите, с обзиром на Ваше нетипично образовање?

Од детињства ме фасцинирају све области уметности, сликарство, скулптура, плес, архитектура, музика, књижевност... Осећам дубоку потребу за унификацијом језика ових уметности и за стварањем тоталне, а не еклектичке уметности. Јер, уметност је нека врста знака и геста душе која покушава да комуницира са материјалним светом. Од извесног времена трагам за заједничким тачкама визуелне уметности и књижевности. Још увек сам у фази трагања за формом. Формом која би ми омогућила да изразим неизразиво. Форма прати предосећање. Ако је предосећање убого и форма је убога. Ако је предосећање истинито и форма је истинита. Ако је предосећање савршено и форма је савршена. Односно, истинитост осећања је повезана с истинитошћу поруке. Желим да сваки мој стих, свака моја строфа, свака реч буду магичан и непоновљив предмет, стих-заклињалица који би људима доносили срећу... Веома ме је изненадила Силвија Плат која је написала да је њена песма мртва. Не слажем се с њом, сматрам да је права песма, права књижевност жива: да је слика стиха тело, а метафоричност дах душе.

Били сте неколико пута у Србији, у Београду, а недавно у Словенији, Сарајеву и Македонији, а позвани сте и у Црну Гору. Током тих боравака и сусрета пре свега сте упознали своје вршњаке. Чиме се разликују од писаца других земаља Европе? Шта мислите о искуству рата кроз које су прошли?

Проживела сам свој приватни рат и можда ми је због тога Балкан веома близак. Знам шта значи мешање у интиму, мешање у слободу појединца. Парадоксално је, али то насиље води томе да појединац почиње да тражи друге путеве слободе. Уметност постаје логос слободе, entelechia човекових могућности. Стога ми се чини да разумем и осећам људе с Балкана. Својевремено сам у једној песми написала: Тек када схватиш властиту трагедију, почињеш да биваш оно што јеси. Можда су због тога овдашњи људи прави људи, људи од крви и меса, насупрот људима Запада који ми се понекад чине људима од силикона. Због тога овдашњи уметници, чини ми се, имају велику шансу да створе велику уметност. Јер, правој је уметности потребна драматичност егзистенције. Трагизам људске судбине отвара нове просторе, просторе лепог, ужаса и непоновљивости.

Старија српска поезија је доста превођена и позната у Пољској. Кажете да је Ваш омиљени песник Васко Попа. Због чега?

Васко Попа је геније маште. У потпуности реализује песничку формулу: максимум лепог на минималном простору листа папира. Односно, да велики песник увек уме да створи властити непоновљиви свет. Једном сам упитала Дејана Илића каква је поезија Васка Попе? Он ми је одговорио да је на једној железничкој станици купио његову збирку песама. Попина поезија га је до те мере занела да је изгубио три воза заредом. Добра поезија је она захваљујући којој можемо да закаснимо и на властиту смрт.

Бисерка Рајчић
-----------------------------------------------------------------------

Поетски сензибилитет српске књижевности

– Сматрам да је српска књижевност веома занимљива. То је књижевност дубине, великог поетског сензибилитета. Сматрам да се од српских песника може много научити. Волим песме Дубравке Ђурић, Дејана Илића, Војислава Карановића, уметника моје генерације. Такође сам под великим утиском млађих песника, попут Тамаре Шушкић и Ане Сеферовић. Недавно сам читала књигу Марије Кнежевић „Екатерини”, а веома занимљивим ми се чини и Вуле Журић. Фасцинира ме делатност Дејана Матића који веома много ради за младу српску књижевност.