Кад Србин води „Кроацију”

У временима прљавог рата – док се могло путовати једино заобилазно преко Мађарске, тако да је стићи аутобусом из Загреба у Београд било потребно дугих 12, а неријетко и предугих 16 сати – незамисливи су били сусрети спорташа двију раздружених република. Изнимке су бивала само натјецања под паском међународних савеза, попут „утакмица стољећа“, како су распјевани репортери називали сударе ногометаша тадашње „Кроације”, а данашњега „Динама”, с „Партизаном” у Београду и Загребу; репрезентација рукометашица Србије и Хрватске на неутралноме тлу у Мађарској: или пак кошаркаша на еуропскоме првенству у Атени. Поготову нису били могући пријелази спорташа с једне на другу страну које су се мрко гледале преко пушчанога ороза. Остваривали су се једино бијегом, па је тако хрватски спорт остао осиромашен за драгуље највише свјетске вриједности, ријечкога ватерполисту Владу Вујасиновића (послије осамостаљења играо је за младу репрезентацију Хрватске), осјечку тенисачицу Јелену Докић, кошаркаша из Славонскога Брода Предрага Стојаковића (на кога је златну удицу видовито бацала „Цибона”), ногометаша из Борова Синишу Михаиловића; а српски за столнотенисачицу Тамару Борош, кануиста Стјепана Јанића, кошаркаша Иву Накића, ватерполисту Виту Падована...

Олуја из Београда

Недавно је снажну олују узвитлао доказани ногометни стручњак Љупко Петровић који је прихватио понуду велетрговца Златка Зубака да за плаћу која може стати уз бок западноеуропским тренерским примањима преузме кормило новога хрватског прволигаша „Кроације” из Сесвета. У Хрватској је ту мисију дочекало рогоборење чистунаца, који више држе до тога да су му крвна зрнца српска и православна и да је, замислите, молим вас, дотични господин стигао равно из Београда, неголи што је својим умијећем своједобно увео суботички „Спартак” у Прву савезну лигу, новосадску „Војводину” довео до наслова првака ондашње заједничке Југославије и што се, напокон, с „Црвеном звездом” окитиo звањем клупскога првака Еуропе. Као слабашна олакшавајућа околност у очима оних који дијеле људе на „наше“ и „њихове“, био је Петровићев играчки животопис. Постао је и до данас остао први стријелац „свих времена“ НК „Осијек”, с којим је убрао и прве тренерске успјехе. А низ београдских дневника стало га је бјесомучно ударати моткама зато што је у Хрватску и у клуб по имену „Кроација” дошао с мјеста предсједника српске удруге ногометних тренера. Један од њих је чак завапио „Шта уради, црни Љупко“, и прозвао га питањем:да ли би, примјерице, изборници хрватске репрезентације, прошли, Златко Крањчар, и садашњи, Славен Билић, дошли у неки сеоски клуб какав је „Кроација”? Тај писац од имена није знао да је управо Златко Крањчар прољетос увео ту исту „Кроацију” у прволигашко друштво, а да је и у тешкој завади са земљописом доказао је тиме што је Сесвете презриво прогласио селом. Као кад би, успоредбе ради, неки његов површни загребачки колега по перу злобно написао да су Кула или Чачак, који имају српске прволигаше, села.

Но, копља су бачена у трње кад је Петровић с „Кроацијом” постао хит лиге. Поратну црну магију први је разбио Љубомир Травица, одбојкашки тренер на гласу, кад је преузео репрезентацију Србије и Црне Горе. Травица, који је српских корјена, рођен је у Хрватској, гдје је и заслужио међународно спортско име. Касније су га пути одвели у Италију и тамо се потврдио најприје као играч, а потом и као стручњак. У Београд је стигао с хрватским држављанством, а што је засметало неким тренерима који су се побунили против Слободана Милошевића (наравно, предсједника Одбојкашкога савеза Србије) зашто је повјерио национални тим особи с хрватском путовницом. Али све по оној да је свако чудо за три дана. Одбојкашка Хрватска је узвратила Србији, кад је за тренера вараждинскога „Вартекса” био постављен Милан Аксентијевић, који је одмах развеселио највећи град хрватскога Загорја освајањем државнога првенства. Аксентијевић је данас тренер женске репрезентације Хрватске. Но како одбојка није медијски истурена, његови успјеси, нажалост, пролазе у тишини. Зато је као бомба праснуо пристанак Сплићанина Николе Пилића да се уочи пресуднога двобоја за улазак у Свјетску скупину Дејвисовог купа с Аустралијом лати улоге савјетника српскога састава. Пилић је као тениски тренер дебело надмашио своје значајне играчке домете, кад је био међу осам најбољих на свијету. Осим што се двапут с Њемачком и једном с Хрватском уписао у вјечну листу побједника Дејвисова купа, он је у ниску успјеха ставио и Новака Ђоковића. У његовој престижној академији у Минхену узео га је у руке као дванаестогодишњега дјечарца и послије трогодишњега брушења послао га у велики путујући планетарни тениски циркус. Тај савјетнички посао у Србији у његовој домовини био је најприје дочекан с нескривеним чуђењем, да га данас углавном прихваћају без злочестих упадица. Попису тренерских имена, ваљало би придодати и сјајнога ватерполског учитеља Николу Стаменића који је преклани потписао уговор с негдашњим еуропским прваком, сплитским Јадраном, али се наљућен због покушаја уплитања званих и незваних у његов посао убрзо захвалио и залупио врата.

Пут у једном смеру

Од тренера су пуно бројнији активни спорташи који су потражили срећу код сусједа. За сада је то једносмјерни пут – из Србије у Хрватску. С негодовањем су бивали примљени изласци на терен неколицине ногометаша, од којих су најистакнутији билиРадомир Ђаловић, који је на позив Роберта Просинечкога заиграо за НК „Загреб”, и репрезентативац Драган Жилић који је стао на врата Ријеке. Дио успаљених гледатеља им је најприје зборно клицао: „Убиј, убиј, убиј Србина!”, али су им обојица изванредним партијама убрзо зачепили уста. И Жилић и Ђаловић (који је послије „Загреба” прешао у „Ријеку”) отишли су послије неколико проведених сезона у Хрватској даље у западни свијет, пуним устима хвале за своје послодавце, тренере па и навијаче.

Српска рукометашица Андријана Будимир три годинеиграла је за дружину хрватских првакиња „Подравку” из Копривнице, гдје се након неповјерљивога дочека наметнула у градску љубимицу. Штовише, лијепа Андријана је као чланица „Подравке” заиграла за репрезентацију Србије и Црне Горе на првенству Еуропе своједобно одржаном у Хрватској и била међу најзаслужнијима за побједу својих дјевојака над домаћим цурама. Звиждуци кад је излазила на паркет и примала лопту нису били оштри као што је очекивала...Нека буде записано, да је госпођица Будимир, поред српскога, добила и хрватско држављанство.

Престајем с набрајањем имена људи који су осебујно обиљежили српско-хрватске спортске односе уз закључак да је након првотне поратне нормализације кад су се њихали на оштрици ножа, наступило осјетно смирење. Истина, до глобалнога отопљења ћемо још добрано причекати, али ће будући пријелази из једне у другу државу свевише бивати налик уобичајеној промјени посла, неголи чудо невиђено као што је донедавно било. Али нека се зна да од српских велемајстора најпопуларније у Хрватској су пристале тенисачице Ана Ивановић и Јелена Јанковић, као и Новак Ђоковић, а пливач Чалић је на ономадашњем отвореном првенству Хрватске у Дубровнику, након освојенога првог мјеста био испраћен пљеском.

Уосталом, вјечна ногометна нетрпељивост „Црвене звезде” и „Партизана” у Србији, једнака је рату који траје између загребачкога „Динама” и сплитскога „Хајдука”. Закрвљености су стигле дотле да су се послије сукоба присташа „модрих” и „билих” губиле младе главе. О томе сукобу казује најсвјежији случај играча Мирка Хрговића, рођенога у Сињској крајини, против кога су устали најжешћи момци из обају табора. Они из сплитске „Торциде” кивни су зато што је прешао у омражени им пургерски „Динамо”, а из загребачких Бед блу бојса” зато што је раније одушевљено носио мајицу „Хајдука”. Кад изађе на теренна Хрговића вичу и вриште без престанка. Још незнани починитељи направили су његову лутку од крпа и пластике и објесили је испред „Динамових” клупских просторија, са запаљеном свијећом и поруком која му пријети смрћу. А то што доживљава Хрговић у својој земљи, српски спорташи – дођоши на раду у Хрватској ипак нису и засигурно неће.