„После Украјине Балкан” и Бошко Јакшић

Основно је правило да иза садржаја мора да стоји аутор, ако је имало озбиљан, како бисмо знали коме да се дивимо или од кога да се оградимо. Судећи по садржају текста „После Украјине Балкан” („Политика”, Погледи, 26. август), читаоцима „Политике” је подметнуто кукавичје јаје. Наводни аутор наведеног садржаја – Бошко Јакшић, у ствари је само корисник изворног садржаја колумнисте Дејвида вон Дрела на енглеском језику, објављеног у „Вашингтон посту” 22. марта 2022. године, који је и присвојио. Наиме, више од 80 одсто садржаја је скоро дословно у преводу преузето од изворног аутора, чије име се нигде не помиње у тексту нити се користе наводници, изузев неколико цитата идеја и дела Александра Дугина.

Трагедија породице Дугин је од 20. августа ове године присутна на страницама „Политике”, каткад можда и непримерено поводу. Интересовање за то није још пресушило. Једни трагају за починиоцем злочина. Други Александра Дугина представљају као великог пријатеља Срба и Србије, кога одликује слобода мишљења чија је логика емпиријски потврђена („Медији и смрт Дарје Дугине”, „Политика”, 25. август). Трећи нашироко сликају Александра Дугина као политичког филозофа, идеолога руског експанзионизма, екстремног десничара, фашисту, Путиновог духовног инспиратора који припрема руски долазак на Балкан (у Србију и БиХ), пошто заврши рат у Украјини („После Украјине Балкан”, „Политика”, 26. август). Ови трећи су се посебно истакли у копању по свим могућим изворима: од младалачких интересовања Александра Дугина за мистичне доктрине, чланства у подземним организацијама, наводних симпатија према фашизму, преко његових објављених књига, до политичких и обавештајних веза у деловању против Запада.

Није спорно копање по изворима кад је усмерено на објективизовање сазнања. Спорно је кад се плодоносно паразитира на туђем копању, без навођења аутора и извора и кад се епигонски следи туђе усмерење. Јасно је с којим намерама се „открива” толики мрак око Александра Дугина. Није, међутим, сасвим јасно зашто и с којим правом пензионисани новинар „Политике” изиграва аутора текста „После Украјине Балкан”, осим ако му је Дејвид вон Дрел позајмио ауторство.

Неприкосновено је право новинара да слободно износи своја мишљења и тумачења уз објективизацију веродостојности; да бира новинарско и политичко опредељење, али не сме заборавити основно новинарско правило: употребу наводника или ознаку извора када преузима туђе. Не изненађује произвољност и субјективизам новинара Бошка Јакшића, није први пут, али је овакво позајмљивање ауторства сасвим неочекивано.

Миодраг Србљак,
Краљево