„Нетфликсови” оскаровски адути за почетак

Венеција, Лидо – Шта све може да буде предмет бриге белих припадника америчке средње класе, међу које спадају и универзитетски професори? Да ли се тамошњи највећи митови о Елвису (Прислију) и Хитлеру могу и у чему све могу изједначити и какве су могуће везе између културе ношења оружја и (зло)употребе недозвољених супстанци у „лечењу” од свакодневне анксиозности и страхова од могућих катастрофа и од саме смрти?

Све су то питања која се – истовремено и урнебесно и застрашујуће и природно и апокалиптично и лирски и апсурдно – отварају у филму „Бели шум” сценаристе и редитеља Ное Баумбаха, којим је на Лиду почео 79. Венецијански фестивал. Ово је уједно и први од многих „Нетфликсових” адута за потенцијално освајање Оскара, у чијем ће знаку очигледно и протећи овогодишња филмска Мостра.

Баумбах у филму драматизује покушаје шесточлане савремене америчке породице да се носи с проблемима свакодневног живота док се бори с универзалним мистеријама љубави, смрти и могућностима среће у неизвесном свету. Баумбах је написао ову филмску причу заснивајући свој сценарио на истоименом постмодернистичком роману Дона Делила из осамдесетих година прошлог века, у којем је на суптилно сатиричан начин у фокус стављен професор на катедри за изучавање Хитлера на колеџу либералних уметности у Средњој Америци и његова четврта жена са којом се заједно суочава са својим осакаћеним страхом од смрти због опасног облака што се над њиховим домом надвио после судара цистерне с возом који је такође преносио штетне хемикалије. Адаптирајући Делилову књигу за свој већ једанаести наративни филм, Ноа Баумбах је задржао већ постојећу и духовиту и осуђујућу критику америчког конзумеризма, академске заједнице, брака и других институција. Свему томе придодао је и низ личних опсервација и одличан глумачки тандем у саставу Адам Драјвер и Грета Гервинг (Баумбахова супруга у стварном животу, иначе и сценаристкиња и редитељка), за улоге професора Џека и Бабет Гледни.

Ноа Баумбах је дуго био независни филмски стваралац, склон филмовима који у себи имају и уметничку тежину. Од како је његов филм „Брачна прича” (2019. такође приказан на Венецијанском фестивалу) освојио чак шест номинација за Оскар, његов прелазак на мејнстрим сцену и више је него очигледан. У „Нетфликсу” је Баумбах пронашао свој сигурни продуцентско партнерски дом у којем ће, после недавног потписивања новог уговора, очигледно дуго становати...

Са „Нетфликсом” се већ дуже дружи и мексички вишеструки оскаровац Алехандро Гонзалес Ињариту и производ њихове међусобно плодне сарадње је и овај најновији његов филм – „Бардо, или лажна хроника прегршта истине”, који је у главном такмичарском програму већ данас. Због ембарга на објаве до после вечерашње званичне премијере пред венецијанском публиком, у овом напису могу рећи само следеће. Ињаритуов „Бардо” је носталгична 174-минутна епска комедија, својеврсна хроника животних прича о познатом мексичком новинару и документаристи који се враћа кући да би се кроз личну егзистенцијалну кризу борио са сопственим идентитетом, породичним односима, глупостима из сећања, али и са прошлошћу своје земље. Бардо, у тумачењу одличног мексичког глумца Данијела Гименеза Кача, тражи одговоре у својој прошлости како би се помирио са садашњошћу. Осим као редитељ, Ињариту овај филм потписује и као косценариста. Он је и главни продуцент, а са „Нетфликсом” је потписана сарадња у виду премијере на овој познатој стриминг-платформи (очекује се да то буде у новембру), али и у биоскопима на великом платну широм света (највероватније у децембру).

Пред публиком ће данас бити и „Тар” америчког глумца, сценаристе и редитеља Тода Филда, чија ће се премијера у српским биоскопима догодити малтене паралелно (дистрибутерска кућа „Тарамаунт”), а који са собом доводи и велику глумачку звезду Кејт Бланчет. Она у овом драмско-психолошком филму тумачи улогу Лидије Тар, у међународном свету класичне музике реномираног диригента и композитора. Бланчетова је, дакле, поново у улози за још једног могућег Оскара. Њен лик највећег живог диригента-композитора и прве жене на челу великог немачког оркестра, која пролази кроз надреални креативни процес стварања новог ремек-дела јесте измишљен, Лидија Тар у стварности не постоји, али је Кејт Бланчет чини стварном и пуном и крви и меса. Шира критика о овом филму уследиће такође по истеку ембарга који се мора поштовати...

Венецијански фестивал тек што је почео, а оскаровска трка се већ захуктала. У првом делу фестивала биће приказани сви потенцијални кандидати, а онда ће се „оскаровски циркус” преселити на Њујоршки фестивал и у Торонто. На Лиду ће тек тада нестати нервозе и разних ограничења која ипак нису важећа за све. Амерички филмски часописи поштеђени су много чега, па и ембарга...