Четвртак, 01.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Два брата, хероји три рата

Иако не можемо да знамо шта су браћа Рибникар мислила пред погибију, можемо назрети. Ратовали су у свим ратовима и из њих се враћали с новим идејама и закључцима. Погинули су за ослобођење и уједињење Срба
Дарко Ф. Рибникар, уредник „Политике” (лево) и Владислав Ф. Рибникар, оснивач „Политике” (Фото-документација „Политике”)

На данашњи дан 1914. године погинуо је у јуришу на аустроугарске положаје на Соколским планинама оснивач и власник „Политике” Владислав Рибникар. Дан раније, у питомој Рађевини, од непријатељског картеча смртно је рањен његов млађи брат Дарко, уредник „Политике”.

У првом покушају војске моћне Аустроугарске царевине да преко Подриња продре у нашу земљу, у тек отпочетом Великом рату, у који је Србија увучена неприхватљивим ултиматумом, у Јадарској бици епском одбраном однета је прва победа савезника, а у редакцију листа са ратишта су стигле црне вести. У неверици, сви су занемели: у два дана остали су без два стуба „Политике”. Занемела је и њихова сарадница Исидора Секулић, коју је вест о њиховој погибији затекла у Сокобањи, на послу болничарке: „Та црна вест ми је, као каква оштра црна жица, расекла мозак и срце на два дела. Мртви Рибникари су два порушена стуба ’Политике’, два уздигнута стуба Велике Србије! Плачем за вама, Владиславе и Дарко! Клањам се до земље сени браће Рибникара!”

„У недељу по подне пао је Дарко Рибникар. У понедеоник по подне у јуришу с револвером у руци, на челу своје чете, пао је Владислав Рибникар. Два Рибникара погинула су у борби која довршава победу велике српске идеје…”, писала је „Политика” 3. септембра те 1914.

Владислав Рибникар је рођен 1. новембра 1871. у Трстенику. Одрастао је и сазревао у родном месту и Свилајнцу, Јагодини, Ћуприји, а школовао се у Јагодини, Београду, Паризу и Берлину.

За покретање листа „Политика” позајмио је новац од брата Слободана и његове супруге Милице. Осим њих, новац су дали и отац Фрањо и кућни пријатељи. Владислав није хтео да буде ни у чијој руци, зато није узимао кредите, већ је финансије решавао позајмицама од рођака и пријатеља. Та група људи помогла му је и да формира структуру и профил листа. Уређивање је засновао на три начела: у избегавању сензационализма и изношењу само тачних и утврђених чињеница, у допуштању да свако брани своје ставове, али без увредљивих израза према другоме, и на инсистирању на стилу и чистоти језика, управо онако како се чини у књижевним часописима.

У чланку „Ко смо ми?” од 2. априла 1904. Владислав је као људе „Политике” побројао многе професоре Велике школе, књижевнике и професоре гимназије, стручне чиновнике, писце, политичаре, лекаре и великошколце тога доба.

Распон интересовања првих уредника „Политике” био је огроман. На само четири стране било је много информација коментарисаних са сумњом и иронијом. Ондашњи сарадници писали су знатно краће него данас, јер су објављивали кључну информацију вести и суштину извештаја или коментара. Оно што Владислав није могао или хтео рећи у уводнику, могло се наћи у Фељтону и у рубрикама Туђе мисли, Дневне вести и Шале. У свом првом фељтону „Дим у дим”, сеоском учитељу, у овом случају негативном лику, Стеван Сремац ставља у уста епске стихове, спрдајући се с кочоперним учом и хваљеним нашим јунаштвом.

Врло брзо им се придружио и најмлађи Фрањин син Дарко, рођен 16. маја 1878. у Свилајнцу, који се вратио после успешних студија права и економије у Јени и Берлину. Почео је као сарадник у спољној политици 1906, и прочуо се врло брзо извештајима о масовним и суровим сељачким бунама у Румунији 1907. и с Фридјунговог процеса 1909, као једини дописник из Србије. Одговорни уредник „Политике” постао је 1909.

Убрзо су кренули ратови за ослобођење и уједињење Срба. У борби за Једрене, у Првом балканском рату, Владислав је рањен у мишицу, а други пут је метак погодио кокарду на капи која му је спасла живот.

У Кумановској бици Дарко Рибникар је рањен у кук и у руку. Са зацељеним ранама стигао је брата и војску под Једреном и водио јурише на тај град, са храброшћу о којој се дуго причало.

Браћа су рањавана и у Другом балканском рату. Храбрим војевањем у оба балканска рата стекли су чинове резервних капетана српске војске и многа одликовања.

Тек зацељених рана, оба брата поново су отишла у рат – Велики. Пошли су да се не врате.

Дарко Рибникар, командир митраљеске јединице, смртно је рањен 31. августа, на вису Мрамор код Беле Цркве. Док је умирао, закићен цветом, тражио је од четног трубача да му свира омиљене мелодије. Команданту пука је рекао: „Ходи да се пољубимо, мој храбри команданте. Ја не стигох до Беча. Нека ту срећу бог теби да.” Сутрадан је на малом ратничком гробљу у Белој Цркви никла још једна хумка. Отишао је заувек нераздвојни друг Нушића и Мике Аласа, у чијој је дружини често свирао виолину.

На вест о Дарковом рањавању, Владислав је појахао своју Зону и брзо стигао до брата. Узаман, Дарко је већ био издахнуо. Пољубио га је у хладно чело, ставио му пољски цвет на груди и вратио се на фронт.

Прошао је само дан од Даркове смрти, а онда је погинуо и он. „Најхрабријег међу најхрабријима од Даркове смрти нису могли познати ни они који су га најбоље знали. Запањени натчовечанским јунаштвом, чак они који су га много пута пре тога видели у јуришима од Куманова и Једрена до Чупиног брда, нису могли веровати. Јуриши које је Владислав са својом четом чинио тог понедељка остали су као примери невиђеног херојства.”

Неколико дана раније, преобучен у аустроугарску униформу, ушао је у непријатељске редове и дигао им у ваздух магацин муниције. Тога дана водио је шест јуриша, са бровингом у руци, и у седмом је покошен митраљеским рафалом пао на вису Рожањ. Просутог стомака, издахнуо је у болници 4. пука и сутрадан је сахрањен у црквеној порти у Пецкој.

Споменик Владиславу Рибникару у Пецкој и Дарку Рибникару у Белој Цркви (Фотографије Г. Аничић)

Исидора Секулић је спевала песму:

Два брата/ Обадва брата/ У обадва рата/ Били./ Обадва брата/ У обадва рата/ Рањени/ У трећи рат/ Пошли/ Из Трећег рата/ Не дошли.

Око величине браће Рибникар није било спора међу њиховим савременицима. Њихово запостављање дошло је касније. Када су хтели да их омаловаже, говорили су да се није знало да ли су Срби или Срби заокупљени југословенском идејом. А кроз оно што су говорили и пре свега писали, недвосмислено је: нису желели ни велику Србију нити Југославију, већ да сви Срби живе у једној држави. И потпуни пораз Аустроугарске монархије. Још 1908, за време Анексионе кризе, организујући са Дучићем и Нушићем велике демонстрације на Позоришном тргу, супротстављајући се Пашићевој дипломатији, грмели су: „У рат, на Беч.” Тако су и писали у ванредном издању „Политике” издатом тог дана.

Замерало им се превише борбено родољубље и мржња према Аустрији, којима су били спремни да жртвују себе и друге.

Заборавио се њихов одлучни либерализам, оданост владавини права и борба за парламентарни режим, нарочито када се спроводила југословенска идеја и правила југословенска држава, уместо српске идеје и државе за коју су се залагали тадашњи Рибникари.

Мало је оних који знају шта је писало у тексту поводом смрти првог човека „Политике”: „Нека је вечити светао помен Владиславу Рибникару, који је све, па и живот, дао за Велику Србију.” Можда је баш зато намерно и заборављан. Од тада, од стварања Југославије, по краљевом диктату, умирало је све српско зарад југословенског. Образовани Срби су постајали Југословени и ту идеју ширили диљем нове државе у којој су Срби били већина. Наравно, Хрвати су остајали Хрвати, Словенци – Словенци. По диктату краља Александра требало је све са префиксом српско да постане југословенско. Многи Срби су ту идеју прихватили – а онда знамо шта је било с њима у Другом светском рату и, на концу, деведесетих година прошлог века. У Хрватској Срба скоро да и нема, а у Словенији такав народ и не постоји!

„Они су све више ишли за једном идејом, за идејом Српства… Са светским образовањем, са културом која у себи као основну црту има позитивизам, они су националном питању давали одлике ранијег патриотизма”, писао је поводом смрти браће Рибникар „Дневни лист”, у којем су били Јован Скерлић и Милан Грол.

Иако не можемо знати шта су браћа Рибникар мислила пред погибију, можемо назрети. Ратовали су у свим ратовима и из њих се враћали с новим идејама и закључцима. Њихов лист за десет година њиховог уредниковања не даје основа закључку да су били за стварање југословенске државе троименог народа или племена. Рибникари нису жалили животе за ослобођење и уједињење Срба.

Миодраг Ристић је написао: „Они су стално уносили највише података о стању нашег народа. Непотчињени ником, ни партијској организацији, ни личном утицају појединца, они су могли подвргавати критици све оно у нашем друштву што је ту критику заслуживало.”

Данас сећање на браћу Рибникар чувају лист „Политика”, Спомен-дом „Политике” у Крупњу и Српска црква – отац Михаило, прота цркве у Белој Цркви, и отац Јован, прота цркве у Пецкој, који брину о њиховим споменицима.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

deda
Слава јунацима!
Стојан
Требало би на насловну страну вратити спомен на њих двојицу

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.