Лирски апсурд копања и зашивања рана

79. ВЕНЕЦИЈА

С питањима о томе шта нас дефинише: наша етничка припадност, вера, пол, која лебде изнад главних јунака овог филма – четрдесетогодишњих Сарајлија Асје и Зорана, који траже љубав, али и опрост – пред гледаоцима се отвара читав један микрокосмос несигурности живота, случајних сусрета, хумора и апсурда и сведочанстава о још увек отвореним ранама једног града и некадашњег времена.

Простор једног познатог сарајевског хотела постаје место за суботње одржавање брзих љубавних састанака наслепо, као могућност за упознавање и потенцијалне стварне љубавне везе. У косценаристичкој сарадњи Елме Татарагић, сценаристкиње и уметничке директорке Сарајевског фестивала, и Теоне Митевске, а у продукцијској радионици „Брат и сестре Митевски”, која је под лидерством глумице и продуценткиње Лабине Митевске већ изнедрила толико успешних и награђиваних филмова с Теониним редитељским потписом (неодвојиви део је и њихов брат Вук), тај организовани и стручно вођени састанак постаје и место сусрета некадашњих агресора и жртве. И тако све хуморно и забавно у „Најсрећнијем човеку на свету” поприма сасвим другачије конотације и добија драмске елементе који дубоко дирају...

Може ли се рећи да је овај филм фина, а сложена психолошка игра?

Желела сам да ујединим филмску форму и причу на најинтензивнији могући начин, обликујући их заједно да створе хитност. Хитност у искуству и хитност у емоцијама. Ваљда отуда долази осећај да сте у психолошкој игри. Да бисмо што боље дочарали бол и празнину које осећају ликови, одлучили смо да целу групу од четрдесет људи ставимо у један простор. Напетост коју ствара оваква поставка такође доприноси психолошкој драми коју доживљавају ликови. Али, да бисмо задржали гледаоца ангажованим, морали смо да умиримо најавне призоре тренутака након сваке катарзе. Тако филм завршава као вожња ролеркостером где вас свака узвишица приближава истини. Постоји лирски апсурд у томе што се ране копају и зашивају, па поново копају дубље, све да би се зауставили бол и крварење.

Сама филмска прича отвара још увек незацељене сарајевске ране, различите погледе на прошлост, на живот, на љубав?

Филм је заиста триптих: љубав, слобода, бол-патња. Ликови у филму су као фреске које лебде у том триптиху. Слобода постојања, слобода живљења, слобода избора, то је све чему тежимо. Само они који су искусили неслободу знају прави смисао тога. Слобода је и ослобађање себе од прошлости у случају наше филмске приче. Колективна историја је колективно сећање на бол, а желела сам да знам како се човек може ослободити бола да би створио будућност. Одрасла сам у Југославији, мајка ми је Црногорка, отац Македонац. Нестанак Југославије, нестанак је онога што је мени и мојој генерацији обећано док смо одрастали. Рат је узео све. Снимање овог филма је на неки начин лично путовање ка разумевању, а постмодерно Сарајево је ултимативни симбол лепоте која нам је свима припадала. На крају филм постаје на неки начин ансамбл филм испуњен сведочењима о претрпљеним траумама. Два појединачна сведочења постају део нечег новог, нове историје и будућности која се гради над смрћу. Из сценаристичке, редитељске, али и глумачке перспективе превазилази се специфичан историјско-политички наратив и уздиже се на ниво индивидуалних идентитета и наде за све.

Да ли је сарајевски Србин Зоран најсрећнији човек на свету јер је доживео опрост за свој грешни чин? Да ли љубав може баш све да победи?

Лудвиг Витгенштајн у једном од својих списа радикално инсистира на томе да зло, насиље, ужас не смемо мерити бројем жртава. Године 1944, усред ужаса Другог светског рата, приметио је: „Ниједна колективна патња не може бити већа од оне коју може да претрпи свака појединачна особа. Цела планета не може да осети више бола од једне душе.” Дакле, Витгенштајнова истина о злу не може имати мерљиве показатеље, не може се мерити бројкама и статистиком. Злочин је јединствен и недозвољен без обзира на то да ли га доживљавају један или више људи. Чежња за слободом и ослобођењем, као и чежња за љубављу, два су важна стуба филма. Истина за двоје, каже Ален Бадју или слушање оног другог, ствара нову истину о различитости. На крају крајева, људи воле истину без обзира на то колико ју је тешко прогутати. Бадју каже да људи воле истину чак и када не знају да је воле. Опраштање долази тек након преузимања одговорности, тако да је Зорану опроштено.

Поново уз ваш филм стоји и сценаристички потпис Елме Татарагић, вас две сте постале добитни тандем, а колико у причи има и личних Елминих искуства?

Елма је рањена током опсаде Сарајева. А онда, након рата, када је студирала филм на сарајевској академији, била је позвана на глумачку радионицу где је упознала „човека”. Замољени су да причају о најгорим стварима које су им се десиле и деле своја искуства баш као у филму. Њихов сусрет је био чиста прилика. Остала је у контакту са овим човеком док је имала веома конфликтна осећања у вези са читавим искуством. Пре осам година Елма ми је рекла да би волела да уради нешто са својом причом. Али шта? Историјски филм? Кога више брига за историјске филмове? А онда, пре три године током Сарајевског фестивала Лабина и ја смо биле у чувеном „Холидеј ину”, у тој великој жутој згради, кључном месту током опсаде Сарајева. Седели смо у ходнику и ја сам Лабини испричала Елмину причу. Лабина је тада рекла: „Замислите да ову причу сместимо овде” и почели смо да разговарамо о форми. Позвали смо Елму и она је рекла: „Супер! Када почињемо да пишемо?”

На међународној филмској сцени већ је добро познато то снажно женско филмско тројство: ваша сестра Лабина као продуцент и глумица, Елма као сценаристкиња и ви као редитељ и косценариста, може ли се то окарактерисати као – женска моћ?

Женска моћ, можда! Увек смо се борили за своје право и слободу да стварамо, а успут смо успели да створимо армију и жена и мушкараца који су спремни да се упусте у авантуре којима их ми искушавамо. Мој брат Вук, као и мој син Каелиок, неизоставни су део нашег тима.