ДРУШТВО ЧУВАРА АМБРОЗИЈЕ

Рупе на шалтерима смислио је маг бирократске владавине. Негде су на двадесетом или тридесетом сантиметру изнад метра. Тај изум омогућује, а и присиљава, грађанина да се савије, нагне и поклони намћорастом службенику. Тако поданик показује своју кроткост и спремност на сваку врсту понижења.

Пре наклона, ипак, треба стићи на ред, што је и најтеже. У Србији се и даље све доказује изнова: да си рођен, да си држављанин, да ниси осуђиван, да се против тебе не води кривични поступак. Да си углавном здрав, да ниси луд, да неко у твојој широј фамилији није скренуо због бесмислених обавеза према скупој држави.

Свих ових мучења лишени су само они који су све то удесили. Та аномалија је давно уочена као најскупљи хир сумануте администрације, али терапије нема.

Смерни поданик, дресиран на бесконачну чамотињу пред шалтерима, спреман је на дуго чекање. На било шта, јер ионако ништа не зависи од њега. Он је готов да спреми ћебе, суви оброк, пакло јефтиних цигарета и флашу мутне чесмоваче и тако натронтан данима дрежди пред оном рупом на државној памети. Па шта му буде. Ако га не врате, добро је!

Тако је већ деценијама. Свака власт се куне да ће своју бирократију довести у ред. Али, то је само борба против амброзије. Нема лека док се не почупа и преоре.

Тако је власт покушала да свом грађанству омогући две континенталне погодности: биометријске пасоше и нове личне карте. Већ првог дана народ је нагрнуо као да се дели зејтин. Такво је домаће пучанство кад му нешто понуде као ново и добро. Жели да види и да има, па да се на далеким путевима покаже пред светом.

Поново су људи сабирали папире „не старије од шест месеци”, иако је матични број, у нормалним државама, лозинка за све. Оно што „надлежне” интересује у вези с појединцем, дужни су да сазнају сами. За то се плаћа порез. Нема везе, код нас се увек поново мора доказати: да си то ти, да ниси променио пол и место рођења, да те држава није изопштила из свог чланства. Ако и јесте, да то није било у оквиру половине последње године у којој су те ставили на муке.

Поданик који је у наведеним погодностима стигао на ред, одведен је на сликање. Колико је личио на себе не зна се, то ће нам рећи пограничне службе кад се несрећници усуде да некуда крену.

Нове личне карте још не важе јер се не може знати шта је на њима. Нема „читача” за податке који су уписани шифром. И сад се стварају нови редови. Грађани траже своје старе исправе јер су с њима лако подизали паре с рачуна и доказивали да су то заиста они.

После сваке организоване брљотине, кад колективно понижавање грађана није могуће сакрити, обавезно се јавља Божидар Ђелић. И раније се говорило да га је Тадић пре формирања нове владе мало скрајнуо. Сада се чини да је то био сувише овлашни захват.

Дакле, Божа мисли како савршено уме да своју вербалну хиперактивност „прода” као делотворну министарску динамику. Али, јок, то је само приредба за понижени пук. После свега говори како ништа није знао. Није знао да је у душегупкама по 300 људи који не знају шта чекају, да системи „падају” јер су превише матори да схвате шта се то од њих тражи. И да ће он лично „предузети мере” и „казнити кривце”. Поставиће клима-уређаје и столице за старе и немоћне.

Ко би уопште пронашао столицу у амбијенту где сви постају стари и немоћни.

Али, климакс ове драме с тренирањем зле нарави на грађанима одиграо се око „читача”. Шта је то „читач”, државни поданик не мора да зна. У ствари, нормално је да га за тако важну државну справу нимало није брига. Иако је мањак тих насушних апарата, који су продужетак државног ума, омогућио да нису важеће само оне личне исправе које су знатно млађе од критичних „шест месеци”.

И то је министар Ђелић објаснио кривицом некога. Још не зна ко би то могао бити, али грађани могу да буду сигурни да ће он то кад-тад сазнати. И шта онда? За све је крива опструкција у парламенту!

Наравно да је опструкција рада одвратан начин да се науди грађанима који су бирали „своју” Скупштину. То је убитачни телевизијски ток-шоу. Да нема тога, били бисмо лишени задовољства да чујемо шта Вјерица Радета умује о издајничкој етногенези Срба.

Али, трабуњања у парламенту заиста немају никакве везе с „читачем”, који је Божу натерао у бес пред опозицијом „која ће нас оставити без шенгенских виза!” Тако није ни одговорио новинарима на питање: чија је заслуга што нове личне карте не важе. Попут оне глуве бабе из народних прича, која на свако питање одговара истом реченицом: „Шио ми га Ђура”, мислећи на свој костим од пре пола века.

Не знам ко је задужен за Божу: Тадић или Цветковић. Али, мало је један, морали би обојица.