DRUŠTVO ČUVARA AMBROZIJE

Rupe na šalterima smislio je mag birokratske vladavine. Negde su na dvadesetom ili tridesetom santimetru iznad metra. Taj izum omogućuje, a i prisiljava, građanina da se savije, nagne i pokloni namćorastom službeniku. Tako podanik pokazuje svoju krotkost i spremnost na svaku vrstu poniženja.

Pre naklona, ipak, treba stići na red, što je i najteže. U Srbiji se i dalje sve dokazuje iznova: da si rođen, da si državljanin, da nisi osuđivan, da se protiv tebe ne vodi krivični postupak. Da si uglavnom zdrav, da nisi lud, da neko u tvojoj široj familiji nije skrenuo zbog besmislenih obaveza prema skupoj državi.

Svih ovih mučenja lišeni su samo oni koji su sve to udesili. Ta anomalija je davno uočena kao najskuplji hir sumanute administracije, ali terapije nema.

Smerni podanik, dresiran na beskonačnu čamotinju pred šalterima, spreman je na dugo čekanje. Na bilo šta, jer ionako ništa ne zavisi od njega. On je gotov da spremi ćebe, suvi obrok, paklo jeftinih cigareta i flašu mutne česmovače i tako natrontan danima dreždi pred onom rupom na državnoj pameti. Pa šta mu bude. Ako ga ne vrate, dobro je!

Tako je već decenijama. Svaka vlast se kune da će svoju birokratiju dovesti u red. Ali, to je samo borba protiv ambrozije. Nema leka dok se ne počupa i preore.

Tako je vlast pokušala da svom građanstvu omogući dve kontinentalne pogodnosti: biometrijske pasoše i nove lične karte. Već prvog dana narod je nagrnuo kao da se deli zejtin. Takvo je domaće pučanstvo kad mu nešto ponude kao novo i dobro. Želi da vidi i da ima, pa da se na dalekim putevima pokaže pred svetom.

Ponovo su ljudi sabirali papire „ne starije od šest meseci”, iako je matični broj, u normalnim državama, lozinka za sve. Ono što „nadležne” interesuje u vezi s pojedincem, dužni su da saznaju sami. Za to se plaća porez. Nema veze, kod nas se uvek ponovo mora dokazati: da si to ti, da nisi promenio pol i mesto rođenja, da te država nije izopštila iz svog članstva. Ako i jeste, da to nije bilo u okviru polovine poslednje godine u kojoj su te stavili na muke.

Podanik koji je u navedenim pogodnostima stigao na red, odveden je na slikanje. Koliko je ličio na sebe ne zna se, to će nam reći pogranične službe kad se nesrećnici usude da nekuda krenu.

Nove lične karte još ne važe jer se ne može znati šta je na njima. Nema „čitača” za podatke koji su upisani šifrom. I sad se stvaraju novi redovi. Građani traže svoje stare isprave jer su s njima lako podizali pare s računa i dokazivali da su to zaista oni.

Posle svake organizovane brljotine, kad kolektivno ponižavanje građana nije moguće sakriti, obavezno se javlja Božidar Đelić. I ranije se govorilo da ga je Tadić pre formiranja nove vlade malo skrajnuo. Sada se čini da je to bio suviše ovlašni zahvat.

Dakle, Boža misli kako savršeno ume da svoju verbalnu hiperaktivnost „proda” kao delotvornu ministarsku dinamiku. Ali, jok, to je samo priredba za poniženi puk. Posle svega govori kako ništa nije znao. Nije znao da je u dušegupkama po 300 ljudi koji ne znaju šta čekaju, da sistemi „padaju” jer su previše matori da shvate šta se to od njih traži. I da će on lično „preduzeti mere” i „kazniti krivce”. Postaviće klima-uređaje i stolice za stare i nemoćne.

Ko bi uopšte pronašao stolicu u ambijentu gde svi postaju stari i nemoćni.

Ali, klimaks ove drame s treniranjem zle naravi na građanima odigrao se oko „čitača”. Šta je to „čitač”, državni podanik ne mora da zna. U stvari, normalno je da ga za tako važnu državnu spravu nimalo nije briga. Iako je manjak tih nasušnih aparata, koji su produžetak državnog uma, omogućio da nisu važeće samo one lične isprave koje su znatno mlađe od kritičnih „šest meseci”.

I to je ministar Đelić objasnio krivicom nekoga. Još ne zna ko bi to mogao biti, ali građani mogu da budu sigurni da će on to kad-tad saznati. I šta onda? Za sve je kriva opstrukcija u parlamentu!

Naravno da je opstrukcija rada odvratan način da se naudi građanima koji su birali „svoju” Skupštinu. To je ubitačni televizijski tok-šou. Da nema toga, bili bismo lišeni zadovoljstva da čujemo šta Vjerica Radeta umuje o izdajničkoj etnogenezi Srba.

Ali, trabunjanja u parlamentu zaista nemaju nikakve veze s „čitačem”, koji je Božu naterao u bes pred opozicijom „koja će nas ostaviti bez šengenskih viza!” Tako nije ni odgovorio novinarima na pitanje: čija je zasluga što nove lične karte ne važe. Poput one gluve babe iz narodnih priča, koja na svako pitanje odgovara istom rečenicom: „Šio mi ga Đura”, misleći na svoj kostim od pre pola veka.

Ne znam ko je zadužen za Božu: Tadić ili Cvetković. Ali, malo je jedan, morali bi obojica.