Понављачи историје

Након Првог светског рата Версајским миром прекомпонована је политичка карта Европе. Незадовољство Немаца наметнутим репарацијама и положајем Немачке као државе, због територијалних губитака у Европи, као и губитка колонија, резултирало је 1933. године доласком Хитлера за канцелара и нацистичке партије на власт. Нацисти које су финансирали Лондон и Вашингтон развијају индустрију и јачају војску. Од 1933. до 1939. године БДП Немачке повећан је 2,2 пута, а издаци за наоружање порасли су 10 пута. Немачка на дипломатским плану потписује низ уговора о ненападању, прво с Пољском 1934. године, затим с Великом Британијом, Француском, Данском, Летонијом, Литванијом и на крају са СССР-ом – назван Пакт Молотов–Рибентроп.

Агресивна политика Хитлера била је могућа, не због снаге Немачке, већ због нејединства Француске и Енглеске. Тако заменик британског министра спољних послова Едвард Халифакс на састанку 19. новембра 1937. године у Бергхофу „умирује” Хитлера стављајући му на знање да Лондон не занимају интереси трећих земаља. То је била прекретница у ланцу догађаја који су довели до комадања Чехословачке, аншлуса Аустрије и Данцига и резултирали Другим светским ратом.

Убрзо су Велика Британија и Француска 30. септембра 1938. године Минхенским споразумом „спасле мир”, с тим што је Чехословачка „предала” Немачкој Судетску област, а Пољска окупирала Тјешин. Одмах након Минхенског споразума 24. октобра 1938. године Немачка је предложила Пољској да реше питање коридора Данцига – Гдањска. Одговор пољског министра Јозефа Бека био је да ће „сваки покушај да се Данциг укључи у Рајх довести да тренутног сукоба”. Убрзо затим обе земље почињу припреме за војни сукоб. Наредна година је богата дипломатским активностима па 6. априла 1939. Енглеска, а затим 19. маја исте године и Француска, потписују с Пољском уговор о узајамним војним гаранцијама. Пољска је веровала гаранцијама Енглеске и Француске, као гарантима Версајског мировног споразума.

Након тога Хитлер отказује уговор о ненападању с Пољском из 1934. године. Тврдио је да „људи које је срео у Минхену нису у стању за започну рат”. Енглеска и Француска биле су задовољне „усмерењем Немаца на исток”. Због тог „усмерења” Енглези и Французи су 17. априла 1939. године одбили англо-француско-совјетски споразум о узајамној помоћи, као што су и Пољаци одбили совјетске војне гаранције уз британско посредовање. Пакт Молотов–Рибентроп закључен је 23. августа 1939. године. Тај уговор довео је до круцијалне промене распореда Другог светског рата, јер је дошло до промене мапе британске политике. Хитлер 1. септембра 1939. године напада Пољску сматрајући да ће рат бити локалног карактера. Пољска је окупирана до 6. октобра те године. А Француска и Енглеска 1. септембра објављују рат Немачкој. Након објаве рата француске и енглеске војне снаге добиле су наредбу да „не предузимају никакве офанзивне акције” иако су елитне немачке снаге на истоку, а резервисти на западу „Зигфридове линије” с муницијом за три дана ратовања.

Такав рат без ратних дејстава на западном фронту траје до напада Немаца на Француску 10. маја 1940. године која после пораза 22. јуна потписује капитулацију. Енглеска против Немаца мора да се бори сама од 26. маја до 4. јуна 1940. године, када се из Данкерка „успешно евакуишу”. Након „успешне евакуације” енглеске војске, Хитлер је потчинио Европу, окупацијом или колаборацијом, да би 22. јуна 1941. напао СССР.

Гаранције, уговори и обећања вреде док рат не почне, а кад почне да се води туђим рукама, тада, како историја учи, не вреде гаранције, ни папира на којем су написане.

Митар Радоњић,
Нови Сад