Субота, 01.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Судбина Космета и општина Лепосавић

(Новица Коцић)

Одавно је јасно, и није потребно наглашавати, да расплет косовскометохијског чвора данас више није могућ без утицаја тзв. међународне заједнице, посебно великих сила, САД, Немачке и Француске, које су створиле „државу у држави”. Јавности је, међутим, мало познато да ли је територија Косова и Метохије одувек била у „административним међама” које се сада обележавају као део тзв. републике Косово.

Ево и кратког објашњења на примеру општине Лепосавић, најсеверније на КиМ, која се простире на око 750 квадратних километара. Формирана је почетком седамдесетих година прошлог века од некадашњих општина Лешак, Лепосавић и Ибарска Слатина, а чине је 72 села са око 4.818 домаћинстава, односно нешто више од 14.200 становника. Према подацима Комесаријата за избеглице, регистровано је 112 домаћинстава са 336 расељених и прогнаних лица. Сам градић Лепосавић, како се може видети и на званичном сајту ове локалне самоуправе, има 5.568 становника.

Бадинтерова комисија је 1991. године као основ за осамостаљење југословенских република поставила принцип авнојевских унутрашњих граница. Долазимо до још једног парадокса: простор који је обухватала покрајина Косово и Метохија мењао се много година после Другог светског рата. Највећи део данашње општине Лепосавић био је изван аутономне области Косова и Метохије све до 1959. године.

Територија аутономне покрајине била је дефинисана кроз општине, односно срезове. Не постоји документ који утврђује линију коју бисмо могли да назовемо било каквом врстом границе. Ни у архиви Скупштине Србије не постоји никаква одлука из 1959. године да у састав Косова и Метохије уђу срезови Лепосавић и Лешак. Ова два среза из Рашког округа припојена су Косовској Митровици и на тај начин су унели свој атар у покрајину.

Другим речима, све ово говори да Косово и Метохија није имало „територијалну целовитост”, нити је промена територије коју обухвата извршена одлуком о „померању граница”. Не постоји ниједна међународно призната конвенција или одлука на основу које би се могло закључити која је „граница Србије и тзв. републике Косово”. Узгред, о Косову се није разговарало на Другом заседању АВНОЈ-а, нити на Бадинтеровој комисији, на основу које су разграничене бивше југословенске републике.

О томе како се и зашто десило да се Лепосавић, Лешак, Бело Брдо, Врачево и Бербериште припоје Косову и Метохији не постоје одговарајућа историјска документа или одлука неког форума у Србији. И после толиких деценија, све је обавијено велом тајне. Колале су, и данас колају, разне приче. По једној, о чему се „стидљиво” писало, Лепосавић, Лешак, Бело Брдо, Врачево, Бербериште, Ибарска Слатина и део Копаоника искључени су из рашко-ибарског округа и прикључени Косову и Метохији да би се, наводно, појачала бројност Срба у покрајини.

Теза о припајању ових простора због повећања броја Срба на Косову је крајње неприхватљива. Тадашњи Брозов режим, да је водио рачуна о бројности српског и црногорског живља, не би 1946. године донео одлуку о забрани повратка око 200.000 Срба, које су за време рата протерали фашисти.

Иначе, права „граница” између Србије и Косова једини пут је повучена за време Другог светског рата, кад је била на Ибру, по линији која данас дели север Косова од остатка покрајине под контролом приштинских власти. Немци су тада, у окупираној „недићевској” Србији, задржали Косовску Митровицу из економских разлога, због рудника „Трепча”.

Тито је још у пролеће 1945, у разговору с иностраним новинарима, изговорио нешто што је у домаћој јавности цензурисано. Рекао је да „планови о уступању Косова Албанији не могу да се постигну јер положај саме Албаније није до краја утврђен”. Вероватно би још тада Космет завршио у „великој Албанији”, да није дошло до Информбироа, који је заоштрио односе између Тита и Енвера Хоџе, па је ова покрајина остала у Србији.

Коначно, проглашењу тзв. републике Косово, поред великих сила, допринели си и тзв. српски кадрови који су у време чувених рушилачких демонстрација на Косову и Метохији 1968. године заташкавали опасности од великоалбанског сепаратизма како би остали на власти и дошли до лепо уређених станова у Београду и другим местима тзв. уже Србије.

Данило Коцић,
новинар и публициста, Лесковац

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Косингас
Мало позната, а јако важна чињеница. Хвала за текст!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.