Косово на Кавказу

На странпутици војног и политичког пораза, Михаил Сакашвили је прибегао дипломатском лукавству. У присуству министара спољних послова Француске и Финске, Бернара Кушнера и Александера Стуба, ставио је потпис на (провизорни) споразум о примирју, предложен од западних стратега.

Високи представници Француске и Финске, држава које су имале судбоносну улогу на развој косовског питања – у смислу стварања (пред)услова за накарадно проглашење независности Косова коју већина светских држава не признаје – поново су понудили услуге. Овог пута је циљ да се Русија одврати од даљег разарања Грузије, заштити њен територијални интегритет. „Москва грубо крши међународне норме, прекорачује овлашћења која је добила од УН зарад очувања мира у региону”, заустиле су дипломате и њихове колеге из стратешког окружења Атлантског пакта. Истакли су да се суверена Грузија не сме парчати зарад остварења интереса, иманентних дугорочним, стратешким плановима једне велесиле (у овом случају Русије).

У критикама западних политичара, тумача и телала, упрто је прстом у Владимира Путина. Његова најава да ће Русија „ићи до краја” – док се не промени политика Грузије, не одстране „елементи” који су је креирали – узета је за повод да се осуди „дуго припремана агресија Москве”.

Критика би звучала веродостојно да није наметнула поређења с догађањима на Косову – уочи војне агресије Запада на Србију и за време потоњег наметања незаконитог и противправног решења, проглашења његове независности.

Путин је изјавио да Грузија, после ове ратне авантуре, губи морално право да сачува суверенитет над покрајинама Абхазија и Јужна Осетија. Исте аргументе, међутим, користила је Мадлен Олбрајт, правдајући интервенцију Запада у Србији. Зашто Запад сада оспорава такав приступ Москве грузијском проблему?

Ратни циљеви Москве у Грузији – рушење легитимно изабраног шефа државе и његовог апарата, намера коју Москве не пориче – специјалност су САД и њених савезника. Војне интервенције, од Ирака и Авганистана, до Србије, правдане су као покушаји рушења диктаторских режима, с наводним циљем успостављања демократије и владавине људских права.

Наравно, није на месту спекулисати евентуалним наравоученијима из туђе несреће. Ипак, развој ситуације на Кавказу подстиче поређења косовског и грузијског проблема. Да ли ће, дакле, кавкаска авантура подстаћи нови приступ у овој и у другим регијама света?

У сваком случају, није на одмет осврнути се на некадашње и данашње реакције самог председника Грузије Сакашвилија. Његова земља, наравно, није признала независност Косова. Али, Сакашвилију ни у једном тренутку није ни пало на памет да критикује интервенцију Запада против Србије. У међувремену, извесно је схватио куда води политика двоструких аршина. Верујемо да је разумео да међународни правни поредак и одговарајуће норме морају да важе за све – самовоља и селективна тумачења правде и правичности нису допустиви.