Kosovo na Kavkazu

Na stranputici vojnog i političkog poraza, Mihail Sakašvili je pribegao diplomatskom lukavstvu. U prisustvu ministara spoljnih poslova Francuske i Finske, Bernara Kušnera i Aleksandera Stuba, stavio je potpis na (provizorni) sporazum o primirju, predložen od zapadnih stratega.

Visoki predstavnici Francuske i Finske, država koje su imale sudbonosnu ulogu na razvoj kosovskog pitanja – u smislu stvaranja (pred)uslova za nakaradno proglašenje nezavisnosti Kosova koju većina svetskih država ne priznaje – ponovo su ponudili usluge. Ovog puta je cilj da se Rusija odvrati od daljeg razaranja Gruzije, zaštiti njen teritorijalni integritet. „Moskva grubo krši međunarodne norme, prekoračuje ovlašćenja koja je dobila od UN zarad očuvanja mira u regionu”, zaustile su diplomate i njihove kolege iz strateškog okruženja Atlantskog pakta. Istakli su da se suverena Gruzija ne sme parčati zarad ostvarenja interesa, imanentnih dugoročnim, strateškim planovima jedne velesile (u ovom slučaju Rusije).

U kritikama zapadnih političara, tumača i telala, uprto je prstom u Vladimira Putina. Njegova najava da će Rusija „ići do kraja” – dok se ne promeni politika Gruzije, ne odstrane „elementi” koji su je kreirali – uzeta je za povod da se osudi „dugo pripremana agresija Moskve”.

Kritika bi zvučala verodostojno da nije nametnula poređenja s događanjima na Kosovu – uoči vojne agresije Zapada na Srbiju i za vreme potonjeg nametanja nezakonitog i protivpravnog rešenja, proglašenja njegove nezavisnosti.

Putin je izjavio da Gruzija, posle ove ratne avanture, gubi moralno pravo da sačuva suverenitet nad pokrajinama Abhazija i Južna Osetija. Iste argumente, međutim, koristila je Madlen Olbrajt, pravdajući intervenciju Zapada u Srbiji. Zašto Zapad sada osporava takav pristup Moskve gruzijskom problemu?

Ratni ciljevi Moskve u Gruziji – rušenje legitimno izabranog šefa države i njegovog aparata, namera koju Moskve ne poriče – specijalnost su SAD i njenih saveznika. Vojne intervencije, od Iraka i Avganistana, do Srbije, pravdane su kao pokušaji rušenja diktatorskih režima, s navodnim ciljem uspostavljanja demokratije i vladavine ljudskih prava.

Naravno, nije na mestu spekulisati eventualnim naravoučenijima iz tuđe nesreće. Ipak, razvoj situacije na Kavkazu podstiče poređenja kosovskog i gruzijskog problema. Da li će, dakle, kavkaska avantura podstaći novi pristup u ovoj i u drugim regijama sveta?

U svakom slučaju, nije na odmet osvrnuti se na nekadašnje i današnje reakcije samog predsednika Gruzije Sakašvilija. Njegova zemlja, naravno, nije priznala nezavisnost Kosova. Ali, Sakašviliju ni u jednom trenutku nije ni palo na pamet da kritikuje intervenciju Zapada protiv Srbije. U međuvremenu, izvesno je shvatio kuda vodi politika dvostrukih aršina. Verujemo da je razumeo da međunarodni pravni poredak i odgovarajuće norme moraju da važe za sve – samovolja i selektivna tumačenja pravde i pravičnosti nisu dopustivi.