Лепота градитељства народних неимара Србије

Куће и огњишта које је фото-апаратом овековечио Станко Костић широм наше земље чувају јединствене приче, а посетиоцима су представљене на изложби „Народни неимари Србије – руком, по мери” у Галерији науке и технике САНУ.

На поставци је приказано шездесет уметничких фотографија. То је, како каже аутор, прича о човеку градитељу, који није архитекта, већ неко ко ослоњен на искуство подиже кров за себе и своју породицу. Ту где обитава, он ту и гради, према својим потребама, желећи да то остави у аманет нараштајима, али без намере да се оно што ствара упише у градитељство. Зато је у прошлости и постојала нераскидива веза људи са прагом и оџаком.

Складност је оно што Станко посебно запажа, а огледа се у мерама изведеним из руке и лакта, без употребе метра, па када се уђе у кућу, она је као скројена за домаћина. Кућа је и завичајна лична карта. Костић је прошао уздуж и попреко врлети и равницу, па открива да косина крова све казује. Што кров има већу косину, то је реч о неприступачнијем месту. По крову се види да ли владају кише, снегови, ветрови...

Костић се фокусира и на материјале који су коришћени у градњи. Посебно лепотом плене брвнаре. Оне су се правиле јер је у Србији било доста шуме, затим се користила комбинација дрво-цигла, па само цигла, а како се земља развијала тако су стизали и нови материјали.

На изложби се може видети и савремени приступ градитељству и рестаурацији кућа. Један сегмент обухвата и решење савремене куће на принципима традиције инспирисане радом архитекте Божидара Петровића, који је радио у таковском крају, а приказана су и решења младих архитеката.

На црно-белим фотографијама су старе занатлије и становници кућа. Станко издваја старамајке чуваре огњишта. Оне живе у нади да ће потомци доћи и обновити имања. Наравно, таквих примера има. Најстарија кућа коју је Костић овековечио током три деценије дугог фото-истраживања је из 1806. године, налази се у околини Крагујевца и обновљена је.

Изложба која се може погледати до 1. октобра има богат каталог за који је текст написао архитекта Живојин Бата Кара-Пешић.