Новинари могу да промене стварност, позориште не може

Мексико је нарочито опасан за новинаре од 2006. године, јер новинари могу да угрозе власт, моћнике, криминалце... То није случај са уметницима. Уметници нису никаква претња моћницима у Мексику, тако да желимо да преиспитамо и где смо ми у свему томе и шта можемо да понудимо публици, објашњава за „Политику” Лазаро Габино Родригез, познати мексички глумац и аутор који свој живот третира као перформанс, процес непрестане трансформације идентитета. Таква уметничка и животна „поетика” је у основи и његовог пројекта „Тихуана” насталог по текстовима и идејама: Гинтера Валрафа, Андреса Солана и Мартина Капароса.

Режију потписују Лазаро Габино Родригез и Луиса Пардо, а продукцију „Lagartihas tiradas al sol” из Мексико Ситија. Лазаро Габино Родригез свој соло перформанс „Тихуана” извешће вечерас у оквиру овогодишњег 56. Битефа од 21.00 час на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду.

„Тихуана” је представа заснована на Лазаровом експерименту, који је на шест месеци напустио свој живот у Мексико Ситију да би радио на фабричкој траци у Тихуани, граду на граници са САД. Узевши лажни идентитет, почео је да носи лажне бркове, прекинуо контакте са породицом, пријатељима и колегама и почео да ради за минимални лични доходак који, према мексичком уставу, „може да покрије нормалне материјалне, културне и друштвене потребе главе породице, као и да деци обезбеди обавезно школовање”.

Које асоцијације „Тихуана”, како гласи наслов ваше представе, доноси будући да знамо да град Тихуана носи и поднаслов „Овде почиње домовина”?

Да, тај поднаслов „Овде почиње домовина” права је истина и за мене је и то био важан део овог комада, идеја о томе где једна земља почиње, а где се завршава, јер Мексико је врло оријентисан, да тако кажем, ка САД.

Под лажним идентитетом преселили сте у истоимени мексички град, изнајмили собицу у једној фавели и запослили у локалној фабрици… Познато је да је Тихуана, смештена на крајњем северозападу Мексика, уз саму обали Тихог океана, град са најбржим растом становништва. Какав је живот радника у Мексику? Могу ли да живе од минималца? Каква су вам та искуства?

Цела ствар је у томе како публици у позоришту саопштити такозвана искуства, шта значи реалност у позоришту и када је важно знати да ли је нешто стварно или не, које су етичке импликације једног оваквог рада. Ово је поступак који сам преузео од немачког новинара Гинтера Валрафа који је под лажним идентитетом правио репортаже у којима је откривао немачкој јавности какви су, рецимо, услови у којима раде турски емигранти.

Перформанс „Тихуана” по форми може да се одреди и као „представа-предавање”. Какав је њен однос према реалном животу? Шта вас је подстакло да се овако сценски изразите?

Моја компанија „Lagartihas tiradas al sol” и ја увек преиспитујемо улогу позоришта у друштву и етичке импликације. Рецимо, у историји човечанства, новинари су много пута мењали стварност. Небројени су примери када је нека репортажа или новински чланак променио закон, сменио владу или извршио притисак како би се променила одређена ситуација у друштву или разоткрио скандал који је променио полуге моћи. То није случај са позориштем. Позориште није ефикасно средство за промене у друштву, што значи за једног уметничког радника, за једног позоришног ствараоца. Не знам који је профил позоришне публике у Србији, али у Мексику, неким европским земљама и у Северној Америци, људи који иду у позориште и, нарочито, у експериментално позориште, припадају одређеној друштвеној класи и врло специфичном политичком аспекту: више су лево орјентисани. Мени је врло важно да преиспитујем ко је та публика која, рецимо, долази да гледа представе које говоре људима како да живе са минималцем; то није могуће приказати људима који већ живе на минималцу. Ово је комад и о друштвеним класама и привилегијама уметника и идеји шта то значи. Не кажем да нисам ишао у Тихуану али не кажем ни да јесам, чак и ако се у комаду каже да јесам, ту су одређени елементи сумње код публике, који их наводе да размисли о томе како би било да се оде тамо.