О књигама и возовима

Сарајево – У завршници 62. фестивала МЕСС, који је трајао од 30. септембра до 9. октобра у Сарајеву, публика је имала прилике да види два необично вредна дела, црногорску „Ану Карењину”, копродукцију Краљевског позоришта Зетски дом и драмског студија „Празан простор” и немачко „Порекло” Талија театра из Хамбурга. Готово петочасовна „Ана Карењина”, у режији Мирка Радоњића, одиграна је у „Столарији”, алтернативном простору Народног позоришта Сарајева, одређеном за младе ауторе и експерименталне радове, огромној магацинској просторији офуцаних зидова, изражајном складишту идеалном за извођење ове снажне и ретко истините представе. Тематски усмерена на истраживање непресушних снага живота, разорних страсти, односа између љубави и мржње, оданости и неверности, скучености и слободе, игра троје изузетних глумаца (Сања Вујисић, Александар Гавранић, Павле Прелевић) који представљају различите ликове, појачана наступима музичара, редитеља и продуценткиње представе, посвећена је трагању за аутентичним позоришним бићем, далеко од окошталих конвенција.

Сценска истинитост се проналази у преданости и отворености игре, у повременој комуникацији са гледаоцима, у излажењу глумаца из ликова, читању делова Толстојевог романа и покушајима да се они растумаче, у нагости извођача, као и у крицима музичара који жестоко изводи различите жанрове, од етна до панка, покушавајући и тако да стигне до сржи, до катарзе. На сцени су често присутни контрасти између светла и мрака, продуктивни због изазивања наше подсвести, односно препуштања паралелној, потискиваној свести, имагинацији. Режија је сложена, тече на мешовитом пољу драмског и музичког театра, физичког перформанса, као и предавања перформанса, документаризма и мултимедијалног позоришта, између стварности и фикције.

Извођачи понекад на сцени пију воду из пластичних флашица, као да су на проби, јер је и свако извођење део процеса непрестане потраге за стварношћу. У говору немају длаке на језику, који је сочан и бестидан, такође у функцији изражавања истине и жестине живљења. Специфично је и то што овом тумачењу „Ане Карењине” не фали хумора, упркос природи теме, што појачава зачудност игре, кроз специфичне контрасте. Комички ефекти су понекад последица суптилног осавремењивања радње Толстојевог романа, на пример у решењу потраге за фотографијама Вронског на „Инстаграму”. Вешти извођачи персонификују и коње, дочаравају клепетање фаталних возова, играју под нежним светлом свећа, или агресивним стробом, у целини обликујући једно заиста несвакидашње сценско истраживање дубина необуздане жеље за животом, готово увек на граници са понором.

Представа „Порекло” редитеља Себастијана Нублинга, изведена на сцени Народног позоришта Сарајева, настала је према аутобиографском тексту Саше Станишића, писца немачког држављанства, рођеног у Вишеграду у босанско-српској породици, који је емигрирао у Немачку током ратова деведесетих година. Његов искрен и дирљив, поетски и критички текст анализира порекло и идентитет, нови живот у земљи где је увек странац, тежину притиска једне специфичне неприпадности, вечите раздељености сопства. Интензивно емотиван ниво значења граде његова сећања на одрастање током осамдесетих година, у мултиетничкој, социјалистичкој Југославији, чији се духови на сцени непрестано буде, док се мисаона, филозофска линија радње поставља разматрањем појма порекла, као конструкта или истине, као судбине или случајности.

Сценско читање Станишићевог текста је изузетно занимљиво, стилизовано, психоделично и експресионистичко, кабаретско. На тамној, сведено утврђеној сцени, са пар микрофона, столица, фотеља, веш-машином, великим луткама/маскама, постављени су и театрализовани, раскошно одевени ликови који играју Сашу и чланове његове породице. Радња је снолика, а опипљивости атмосфере битно доприноси опојно извођење различитих песама, од народних, исконских, балканских сетних нумера, преко песама „Идола”, до југословенске химне „Хеј Словени”. Оне су најјаче средство чувања сећања у овој представи, продора у прошлост и идентитет, недокучив и непроходан у околностима ратних траума и избеглиштва.

Овогодишњи МЕСС је успешно завршен сарајевском премијером велике регионалне копродукције „Што на поду спаваш” редитеља Кокана Младеновића, а нарочито интересовање публике су још изазвале представе „Браћа Карамазови” Оливера Фрљића из Загреба, мађарски „Војцек” Атиле Видњанског, као и италијанска „Љубав” Пипа Делбона. Интернационални стручни жири је, између осталих награда, донео одлуку да је представа „Ана Карењина” најбоља на фестивалу, док је Оливер Фрљић проглашен за најбољег редитеља, представе „Браћа Карамазови”.