Зашто не чувамо споменике

На само неколико километара од Доњег Милановца, на прелепом колском путу према „Златном језеру”, или Балту лу Шонту, у бајном колориту питорескне природе налази се један стари, оронули и полуразрушени споменик, који је 7. јула давне 1957. године подигао Савезе бораца тадашњег Среза Поречког Доњи Милановац. Обележје подвижништва и херојства у знак сећања на стрељане људе са околних салаша који су чували рањене борце Крајинског партизанског одреда за време Другог светског рата.

Споменик је у веома лошем стању. Пирамидалног је облика, попуцао по средини и по рубовима, а звезда петокрака је откинута и нема је. Табла је избледела. Његово стање је одлика нашег односа према сопственој историји и говори више о нама него о нашим славним прецима. Наш немар, заборав којег се морамо стидети. Апстрахујмо идеолошке разлике, али не можемо и не смемо да заборавимо жртве тих родољуба. Са само једног салаша који још постоји и чији наследници су живи стрељана су три члана породице. Огромна је то жртва да би смела да се заборави.

Иста је, а можда и гора ситуација са спомеником на Буковој Глави, удаљеној десетак километара од овог спомен-обележја, где је одиграна велика битка у којој је страдало много совјетских и наших бораца. Кажу да је тај споменик готово уништен. Ко га је и како уништио, можемо само да наслутимо. Није циљ нам да било кога оптужимо, осим да захтевамо од општинских структура у Мајданпеку да издвоје средства за санацију и реконструкцију ових споменика.

Јер то је наша дужност, обавеза и према прошлости, а и зарад будућих поколења.

Синиша Стојчић