Главнокомандујући осветник

Нови командант комбинованих руских војних групација у Украјини, постављен да би променио неповољан курс рата, одмах је почео да дејствује у складу са својим ратним искуством и – презименом.

Сергеј Суровикин, генерал који је пре три деценије угушио грађански рат у Таџикистану, десет година касније био међу победницима другог рата у Чеченији и командовао током интервенције у Сирији 2015, сурово је спровео наређење свог врховног команданта да баражима ракета и дронова разори украјинске градове, енергетску и другу инфраструктуру земље.

Повод најжешћег напада од почетка рата је бомба која је дан раније озбиљно оштетила мост изнад Керчког мореуза који Русију повезује са Кримом. Експлозија је Владимира Путина погодила лично, више од серије пораза његове војске код Харкова или у области Херсона, на северу и југу Украјине.

Руски лидер је маја 2018. управљао камионом који је предводио колону „камаза” на отварању 19 километара дугог моста, најдужег у Европи, чија је градња коштала близу четири милијарде долара.

Онда су се четири и по године касније појавили „терористи” и у јутру његовог 70. рођендана експлозивом у ваздух однели делове „руског чуда” које је владару Кремља било симбол „повратка” анектираног Крима мајчици Русији. Поремећене су линије снабдевања кључним логистичким коридором којим пролазе трупе, муниција, храна и гориво у време када је приоритет Москве да стабилизује линије фронта које су покидане на многим местима.

То што није успео да обезбеди мост, Путин је доживео као ударац свом престижу, као недопустив шамар због којег починиоци морају да буду кажњени.

Главнокомандујући осветник је генералу Суровикину наредио да крстарећим ракетама и камиказе-дроновима бомбардују Кијев, Лавов, Харков, Запорожје, Тернопољ  и друге градове удаљене од линија фронта. Суровом хладнокрвношћу, каква мора да је усађена у ум бившег Ка-Ге-Беовог оперативца, светио се украјинским цивилима.

Ако Путин каже да је експлозија на стратешки важном мосту била „терористички чин”, онда је много већи тероризам срушити пешачки мост Кличко усред Кијева који нема никакву стратешку важност. У погођеним деловима Кијева нема војних објеката. Парк Шевченко, централна Володимирска улица или дечије игралиште нису командни центри или складишта оружја и муниције. Универзитети и музеји нису лансирне рампе.

Бомбардовање цивилних подручја је тактика коришћена у ратовима у Чеченији и Сирији. Пошто се у Украјини показало да руске снаге нису у стању да заузму Кијев у борбама улицу-за-улицу, Путин покушава да становништво наведе на предају или бекство.

Зашто није наредио операције да би повратио територије које је држао пре украјинске контраофанзиве отпочете у септембру, већ је уместо тога приредио да људи који су се крили по кијевском метроу по изласку виде запаљене скелете зграда у којима су живели?

Зашто је у Мариупољу ракетом разнета зграда позоришта на чијем је крову великим словима било исписано „ДЕЦА” која су ту заједно са мајкама потражила склониште? Шта се у априлу догодило у кијевском предграђу Буча где су откривене масовне гробнице цивила, неки са везаним рукама, које су брутално масакрирале руске трупе у повлачењу?

Зашто је у септембру гађан конвој цивилних возила код града Запорожја? Зашто су многи страдали када је сателитски или снимак из дрона јасно показивао да у колони нема тенкова или борбених возила?

Зашто су гађани манастири у којима су склониште тражиле стотине расељених. Гинули су цивили, монаси и часне сестре. Унеско је 28. септембра потврдио да је руска инвазија оштетила 82 верска објекта у Украјини, укључујући и Свјатохирску лавру, велики комплекс цркава на десној обали реке Северни Доњецк.

Путин је наредио да мета буду енергетска постројења. Иако напади на цивилну инфраструктуру трају од почетка инвазије, сада би да уочи зиме људе остави без хране, воде и струје.

Како сада звуче Путинове речи да руски напади искључиво циљају војне мете и да се војска уздржава да би минимизирала цивилне жртве? Видео-снимци и фотографије документују нешто друго. УН процењују да је само од краја јула страдало најмање 12.000 цивила.

Путин има и други фронт. У Москви су он, генерали и министри на мети сасвим неуобичајених критика руских поборника рата који траже одлучнији удар на Украјину. Могуће је да је бомбардовање градова, први пут приказано на руској државној ТВ, потез који је смирио чеченског вођу. Рамзан Кадиров је јавно критиковао војну команду као „некомпетентну”, а сада поручује да је „стопроцентно срећан”.

Чечен је задовољан перспективом продужетка рата, али Кремљ је на себе навукао одијум критика са Запада, али и земаља које избегавају да буду увучене у нови хладни рат. Кина и Русија позивају на ”деескализацију”.

Пре осам месеци, Владимир Владимирович се надао и да ће његове трупе брзо ући у Кијев и „денацификовати” Украјину, а стекао је ривала одлучног да се бори. Агресивно анектирајући делове украјинске територије, цементирао је украјинску државу. Покушавајући да поништи украјински идентитет, створио је компактну нацију. Вођен идејом да ће специјалном војном операцијом успоставити „братске односе”, добио је огорченог непријатеља.

Бомбардовањем градова није раширио страх, већ произвео бес. Напади на цивиле, који уопште не утичу на ток војних операција, су исказ слабости а не моћи. Потврда да армија не може ништа друго да учини.

 „Нема паузе за украјинску офанзиву, нема преговора док Русија не прихвати да повуче своје снаге, нема компромиса са освајачима”, каже за „Вашингтон пост” саветник украјинског председника Михаило Подољак. Не зна се кога таква изјава више брине, Москву или Вашингтон.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa