Вољене и невољене књиге

Сјајан текст „Селидба” из пера Драгомира Зупанца, објављен 24. септембра у Културном додатку „Политике”, подстакао ме да се присетим и својих размишљања на тему књига. Као мали, члан библиотеке и власник чланске карте с афоризмом на полеђини „Читање квари вид, добро виде само неписмени” Габријела Лауба, и поред тога упустио сам се, попут Зупанца, у свет књига и стварања личне библиотеке. Књиге, књиге… Што би рекао Доситеј Обрадовић: „Књиге, моја браћо, а не звона и прапорци”.

Занимљиво је да након упокојења неког ко нема наследника, прво што будући власници непокретности отуђују јесу књиге. У ћебадима стижу до антиквара-препродаваца. Бизнис. За ситне новце. Тужно, али истинито. Књиге као да новим власницима нису потребне, ништа не представљају. Или, пак, што записа Момо Капор (сарадник „Политике”): „Књиге су сличне женама; одмах се осети кад нису вољене и поштоване. То су књиге које више нико није хтео… Уметност се код нас, у најширим слојевима, још сматра разбибригом, нечим помало недозвољеним, женскастим, недоличним за правог мушкарца. Мада смо без сумње један од најмудријих народа у Европи, професионалних мислилаца код нас је увек било мало… Какве ли разлике када је у питању уметников вршњак који пика лопту… Чим се покаже да је неки дечак талентован за фудбал, читав град ће се сјатити око његовог дара…”

Аутор Зупанц спомиње и власништво – факсимиле песама писаних на тоалет-папиру у Мариборској казнионици 1948–1954, Витомила Зупана. Зупан је „те године” назвао „његовим њивицама”. Ових година су објављене све његове затворске песме у Словенији, иако је рекао да свет још није зрео за истину. Мој пријатељ историчар уметности често ми је говорио да су до проналаска Гутенбергове штампарије књиге биле реткост и „велика вредност”. Посетио је и Гутенбергов музеј. Преписивачка школа до тада. Онај ко је касније у Француској имао библиотеку од стотину књига био је богат човек. Да би се данас наш господин Драгомир Зупанц запитао: „Гледам по поду, наткаснама, столовима, прозорским рагастовима, расуте и збрда-здола набацане гомиле књига. Стрепим, зебем, кад једном одем на чијој ће тезги завршити мој Хомер, Дневници Живојина Павловића... Коју ће цену понудити потуљени продавац? Има ли још љубитеља књига на Каленић пијаци? Или је све лук, паприка и краставац?”

Не заборавимо да је у Културном додатку „Политике” октобра 1957. Иво Андрић (тада још није био нобеловац) забележио: „За појам библиотеке и свега што је у вези са њом задржао сам неко присно осећање, помешано са поштовањем и дивљењем. Кад год је реч о оном што ми називамо ’бољи живот’ нових нараштаја, мени се чини да под тим треба, поред осталог, разумети и то да ће наша деца и унуци моћи све лакше долазити до књига и библиотеке, до све бољих књига и библиотека. А увек кад је у питању подизање и ширење библиотека у нашој земљи, мени изгледа посве природно да сви без изузетка треба такав рад да помогнемо, где год можемо и колико год можемо.”

Надам се најбољем.

Јован Рукавина,
Шабац