Voljene i nevoljene knjige

Sjajan tekst „Selidba” iz pera Dragomira Zupanca, objavljen 24. septembra u Kulturnom dodatku „Politike”, podstakao me da se prisetim i svojih razmišljanja na temu knjiga. Kao mali, član biblioteke i vlasnik članske karte s aforizmom na poleđini „Čitanje kvari vid, dobro vide samo nepismeni” Gabrijela Lauba, i pored toga upustio sam se, poput Zupanca, u svet knjiga i stvaranja lične biblioteke. Knjige, knjige… Što bi rekao Dositej Obradović: „Knjige, moja braćo, a ne zvona i praporci”.

Zanimljivo je da nakon upokojenja nekog ko nema naslednika, prvo što budući vlasnici nepokretnosti otuđuju jesu knjige. U ćebadima stižu do antikvara-preprodavaca. Biznis. Za sitne novce. Tužno, ali istinito. Knjige kao da novim vlasnicima nisu potrebne, ništa ne predstavljaju. Ili, pak, što zapisa Momo Kapor (saradnik „Politike”): „Knjige su slične ženama; odmah se oseti kad nisu voljene i poštovane. To su knjige koje više niko nije hteo… Umetnost se kod nas, u najširim slojevima, još smatra razbibrigom, nečim pomalo nedozvoljenim, ženskastim, nedoličnim za pravog muškarca. Mada smo bez sumnje jedan od najmudrijih naroda u Evropi, profesionalnih mislilaca kod nas je uvek bilo malo… Kakve li razlike kada je u pitanju umetnikov vršnjak koji pika loptu… Čim se pokaže da je neki dečak talentovan za fudbal, čitav grad će se sjatiti oko njegovog dara…”

Autor Zupanc spominje i vlasništvo – faksimile pesama pisanih na toalet-papiru u Mariborskoj kaznionici 1948–1954, Vitomila Zupana. Zupan je „te godine” nazvao „njegovim njivicama”. Ovih godina su objavljene sve njegove zatvorske pesme u Sloveniji, iako je rekao da svet još nije zreo za istinu. Moj prijatelj istoričar umetnosti često mi je govorio da su do pronalaska Gutenbergove štamparije knjige bile retkost i „velika vrednost”. Posetio je i Gutenbergov muzej. Prepisivačka škola do tada. Onaj ko je kasnije u Francuskoj imao biblioteku od stotinu knjiga bio je bogat čovek. Da bi se danas naš gospodin Dragomir Zupanc zapitao: „Gledam po podu, natkasnama, stolovima, prozorskim ragastovima, rasute i zbrda-zdola nabacane gomile knjiga. Strepim, zebem, kad jednom odem na čijoj će tezgi završiti moj Homer, Dnevnici Živojina Pavlovića... Koju će cenu ponuditi potuljeni prodavac? Ima li još ljubitelja knjiga na Kalenić pijaci? Ili je sve luk, paprika i krastavac?”

Ne zaboravimo da je u Kulturnom dodatku „Politike” oktobra 1957. Ivo Andrić (tada još nije bio nobelovac) zabeležio: „Za pojam biblioteke i svega što je u vezi sa njom zadržao sam neko prisno osećanje, pomešano sa poštovanjem i divljenjem. Kad god je reč o onom što mi nazivamo ’bolji život’ novih naraštaja, meni se čini da pod tim treba, pored ostalog, razumeti i to da će naša deca i unuci moći sve lakše dolaziti do knjiga i biblioteke, do sve boljih knjiga i biblioteka. A uvek kad je u pitanju podizanje i širenje biblioteka u našoj zemlji, meni izgleda posve prirodno da svi bez izuzetka treba takav rad da pomognemo, gde god možemo i koliko god možemo.”

Nadam se najboljem.

Jovan Rukavina,
Šabac