Из Црне Траве у Пусту реку

Житни Поток – Пече летња врелина под бреговима Радана, Пасјаче и Видојевице, иако су села у Пустој реци сва утонула у зеленило. У центру Житног Потока, некадашњег општинског места, испред две кафане, седе људи и хладе се пивом. Пред старом, званом Јудина, сам је књижевник Иван Ивановић. Он је рођен овде и враћа се често завичају.

– Симболично је то што су наши преци у Житни Поток, Бублицу, Злату, Бреговину, Мачину, Гласовик и друга овдашња места дошли из околине Црне Траве у крај који се зове – Пуста река! Као да је тиме све речено – казује Ивановић. – Данас је овде све опустело, заиста. Ми смо, још од доба Обреновића, кад је овај крај ослобођен од Турака и насељен Власинцима, имали општину. Житни Поток, као центар пусторечког краја, био је, у сваком погледу, напредно место. Овде су учитељи Хранислав Савковић и Игњат Маринковић још 1895. основали библиотеку, кад је ни Прокупље није имало. Постоји сада одељење прокупачке библиотеке, али нема ко да чита књиге. У око 600 домова, нема толико људи ни преко лета, кад се ми из градова окупимо. Од 1.100 ђака, колико их је било кад сам ја учио основну школу, сада је тек седамдесетак. Све ће се полако угасити... А неко ће пред историјом одговарати зашто је, на пример, овде укинута општина, на 35 километара од Прокупља, а на десетак у Житорађи није?

Уто, наиђе млад човек и пренесе Ивановићу поздраве од генерала Драгољуба Симоновића, једног од последњих чланова Генералштаба ЈНА, родом из Гласовика. Имао је овај крај, вели, много познатих људи. Од сликара Боже Илића до некадашњег министра спољних послова Владислава Јовановића, чији су родитељи овде били учитељи. И други Јовановић, Слободан, дугогодишњи директора Танјуга, потиче одавде.

Пред кафаном преко пута, под сунцобранима десетак млађих људи. Ту је и аутобус „Нишекспреса“. Његов возач Саша Костић каже да има седам полазака дневно одавде. Док је могао, Миодраг – Јуда Цветковић, послератни активиста, чинио је све да се не примети да је општина изгубљена, причају сељаци. Основао је комунално предузеће, па трговинско и грађевинско, фудбалски клуб, болницу, почео дом културе, брану на Пустој реци... Кафана још носи његово име.

Сада нема где ни новине да се купе. Десетине хектара шљивика, које је подизао „Прокупац“, па преузео „Хисар“, запуштене су, веле. Баш као и зграда у центру села где је посластичарницу држао деценијама Горанац Екрем. Ту су деца добијала сладолед и кад нису имала пара: „Ће платиш кад имаш“, говорио је.

– Све више људи се овамо враћа. Највише је пензионера, али има и успешних привредника – каже Горан Мрдаковић из суседног села Ргаја. – Радул Караџић је помогао да се поправи пут до Горњег Статовца, Момир Савић до Бубличког језера, а Слободан Симић помогао је да се обнови црква и изгради звоник. Покушава да отвори и фабрику за прераду воћа у напуштеној школи...

И са лесковачке стране, Житни Поток почиње да се отвара: модеран пут већ је стигао до Статовца, а за наставак према Куршумлији и једним краком ка Пролом Бањи, пројекти су пред владом. Овде се надају да ће то донети и оживљавање целога краја. Већ све више има оних који гаје козе, говеда и свиње домаћих раса, производе здраву храну, прикупљају шумске плодове...