Дантеов текст сам дигао у ваздух

Ово је за мене нека врста егзила где проналазим оно што немам код куће. Шетао сам по Београду, а да нисам видео огорчена лица људи. Посебно не младих који покушавају да се дају у извесну хајку, да раскринкају људе, да се боре за заштиту климе. Стиче се утисак да је овде у Београду још увек пријатна атмосфера. Протеклог викенда смо имали изложбу сценографа Александра Денића у биоскопу „Балкан”. Тај простор ме је подсетио на сличан амбијент који сам видео у Авињону. У тој сали је била постављена сценографија коју смо ми имали у Берлину у Брехтовом комаду „Живот Галилеја”, волео бих да ту представу види и београдска публика.

Један од најутицајнијих немачких и европских редитеља Франк Касторф овако је говорио у разговору за „Политику” у паузи између две маратонске пробе у Београдском драмском позоришту где са екипом својих сарадника ради Дантеову „Божанствену комедију”. Премијера је у суботу увече, 29. октобра. од 19 сати на сцени „Оливера и Раде Марковић” и траје 240 минута. Превод је радио Драган Мраовић, сценографију Александар Денић, костиме Адриана Брага Перецки, музику Вилијам Минке… Уметнички директор продукције је: Себастијан Клинк.

У глумачкој екипи су: Александар Јовановић, Александар Радојичић, Бојана Стојковић, Дуња Стојановић, Јана Милосављевић, Марко Гверо, Милан Зарић, Милена Васић и Наташа Марковић.

Франк Касторф рођен је у Источном Берлину, од 1992. године био је уметнички директор берлинског театра Фолксбине. С представом „У Москву! У Москву!”, коју је режирао према Чеховљевим драмама „Три сестре” и „Сељаци” Касторф је 2011. године гостовао на 45. Битефу. Био је и у званичној селекцији 30. Битефа (1996. године) с представом „Пансион Шелер”.

„На пола нашег животног пута нађох се у шуми где тама пребива, јер нога са стазе праве залута...” стихови су којима почиње „Божанствена комедија”. Како ћете ви, сценски „оживети” ово божанствено дело које одолева патини времена још од 1.308 године?

Ускоро је премијера и радујем се. То зависи од простора, времена и логике јер у формалном смислу постоје одређени кругови пакла. Дакле, имамо и тај моменат катарзе на који долазимо у рају, односно на крају. Не знам да ли вам је познат текст од Осипа Мандељштама „Разговор о Дантеу”, ми водимо на известан начин дијалог између та два текста и то је, по мом мишљењу, једно од најузбудљивијих дела. У Дантеовом тексту имамо више од 600, најчешће историјских ликова из свих времена. То је такође текст у којем италијански језик улази у светску књижевност. Може се рећи да ово дело илуструје и католичку религију, теологију, али то је истовремено и језик који гради аналогије. У том тексту можете да заузмете став и о садашњости и прошлости и тешко се може пронаћи једна основна метафора, о каквој је говорио Мајаковски. Не постоји основа која све то повезује, него имамо више базичних метафора. Такође, реч је о простору, то је као нека позорница егоизма италијанских, односно фламанских градова која представља њихово богатство. Треба узети у обзир да текст настаје на граници доба где средњи век престаје и прелази у нови. Мандељштам је нашао лепу параболу за приближавање Дантеу: „Када би дворане Ермитажа, наједном полуделе, ако би слике свих школа и мајстора наједном пале са ексера, ушле једне у друге, смешале се и испуниле собни ваздух футуристичком риком и побеснелом колористичком узрујаношћу, добило би се нешто налик на Дантеово дело.” Чини ми се да се овим путем долази до суштине „Божанствене комедије”.

Пут који води ка слави никада није посут цвећем, говорио је Данте. Како сте ви проналазили пут до српске екипе и те симбиозе коју чини представа?

Док радим, покушавам да према овом језичком кристалу приступим као са геолошким чекићем. Попут Мандељштам, куцкам и брусим све док не дођем до суштине, до језгра кристала. У том поступку отпадају све прљавштине, друге боје и непотребне примесе. Слично као код футуриста, морали бисте да разбијете класику, мора да дође до експлозије самог дела. Дакле, Дантеов текст је такво дело које морате да дигнете у ваздух, као што се иначе ради са сваким класичним текстом. Он је филозоф, поседовао је знања и о физици, метафизици. Материја језика се може разумети само када се тај текст посматра као неки експериментални плес. Заправо, не обичан плес који долази из позоришта, него баш као модерна музика двадесетих година када се тај плес ослобађа слојева и форме, нешто налик уметности Пине Бауш. Ту долази до ослобађања од асоцијација, немамо више то правило времена и простора, и тек тада је могуће сјединити све градове Европе у паклу.

Какав је за вас изазов „Божанствена комедија”, будући да важите и за редитеља који не воли да прича на „линеарни” начин?

Данте је једини човек којег познајемо који је отишао у пакао и вратио се одатле. До краја чистилишта га прати Вергилије, он је онај који мора да се врати у пакао јер није крштен, који није добио милост теологије. Он је као многи Дантеови пријатељи потенцијални Епикурејац. Мора да се врати, али Данте наставља своје путовање ка својој љубави, Беатриче коју ће наћи у рају, која је мртва, али ће се ипак вратити у Фиренцу. Данте је у делу „Нови живот”, који је написао пре „Божанствене комедије” описао сан у којем се појављује бог Амор, који носи у десној руци голу Беатриче, а у левој држи срце и заповеднички му наређује да га поједе. Та слика ме је подсетила на Мандељштама и експресионистичку, футуристичку уметност која нас доводи директно до француских песника модернизма, попут Рембоа.

Са Денићем сам у Бајројту радио представу о Нибелунзима, о германским боговима који стално путују. И овде се може рећи да је у фокусу свет шетача, путника. И овде постоје два путника који заједно путују кроз паклене муке ка светлу које допире из раја. А Јозеф Блох, Хандкеов лик у роману „Голманов страх од пенала” је такође путник, шетач који је усамљен, бивши голман, који зато што је погрешно разумео израз лица свог колеге мисли да је добио отказ и креће путовање по Бечу, ка аеродрому и даље ка чехословачкој граници. И седамдесетих година у Аустрији, када је роман написан, путник наилази на ђаволе, а то је оно што повезује ове текстове. Пакао, мучење, шизофренија, болест… управо то тематизује Хандкеов текст, о чему причамо и у нашој представи.

Први пут радите ван западне Европе. Важите за критичара савременог друштва и сматрате да је позориште место ослобађања од страха. Како видите тренутак нашег живљења?

Неко ће у једном тренутку пожелети да притисне дугме и бомбе ће пасти, и то опасне бомбе. Желимо да пошаљемо опрему у Украјину, а нико неће да се присети да је то све до почетка ове године била најкорумпиранија земља. Ко зарађује: немачка и француска наменска индустрија… Ако падају опет бомбе, у Европи, Хрватској, Мађарско, Србији, сви ће патити због тога. Биће увучени у сукоб. Мислим да је тренутак да се препозна историја неспособности, да научимо, усвојимо искуство из прошлости. Зато је за мене овај део Европе, поново понављам мој: егзил.