Danteov tekst sam digao u vazduh

Ovo je za mene neka vrsta egzila gde pronalazim ono što nemam kod kuće. Šetao sam po Beogradu, a da nisam video ogorčena lica ljudi. Posebno ne mladih koji pokušavaju da se daju u izvesnu hajku, da raskrinkaju ljude, da se bore za zaštitu klime. Stiče se utisak da je ovde u Beogradu još uvek prijatna atmosfera. Proteklog vikenda smo imali izložbu scenografa Aleksandra Denića u bioskopu „Balkan”. Taj prostor me je podsetio na sličan ambijent koji sam video u Avinjonu. U toj sali je bila postavljena scenografija koju smo mi imali u Berlinu u Brehtovom komadu „Život Galileja”, voleo bih da tu predstavu vidi i beogradska publika.

Jedan od najuticajnijih nemačkih i evropskih reditelja Frank Kastorf ovako je govorio u razgovoru za „Politiku” u pauzi između dve maratonske probe u Beogradskom dramskom pozorištu gde sa ekipom svojih saradnika radi Danteovu „Božanstvenu komediju”. Premijera je u subotu uveče, 29. oktobra. od 19 sati na sceni „Olivera i Rade Marković” i traje 240 minuta. Prevod je radio Dragan Mraović, scenografiju Aleksandar Denić, kostime Adriana Braga Perecki, muziku Vilijam Minke… Umetnički direktor produkcije je: Sebastijan Klink.

U glumačkoj ekipi su: Aleksandar Jovanović, Aleksandar Radojičić, Bojana Stojković, Dunja Stojanović, Jana Milosavljević, Marko Gvero, Milan Zarić, Milena Vasić i Nataša Marković.

Frank Kastorf rođen je u Istočnom Berlinu, od 1992. godine bio je umetnički direktor berlinskog teatra Folksbine. S predstavom „U Moskvu! U Moskvu!”, koju je režirao prema Čehovljevim dramama „Tri sestre” i „Seljaci” Kastorf je 2011. godine gostovao na 45. Bitefu. Bio je i u zvaničnoj selekciji 30. Bitefa (1996. godine) s predstavom „Pansion Šeler”.

„Na pola našeg životnog puta nađoh se u šumi gde tama prebiva, jer noga sa staze prave zaluta...” stihovi su kojima počinje „Božanstvena komedija”. Kako ćete vi, scenski „oživeti” ovo božanstveno delo koje odoleva patini vremena još od 1.308 godine?

Uskoro je premijera i radujem se. To zavisi od prostora, vremena i logike jer u formalnom smislu postoje određeni krugovi pakla. Dakle, imamo i taj momenat katarze na koji dolazimo u raju, odnosno na kraju. Ne znam da li vam je poznat tekst od Osipa Mandeljštama „Razgovor o Danteu”, mi vodimo na izvestan način dijalog između ta dva teksta i to je, po mom mišljenju, jedno od najuzbudljivijih dela. U Danteovom tekstu imamo više od 600, najčešće istorijskih likova iz svih vremena. To je takođe tekst u kojem italijanski jezik ulazi u svetsku književnost. Može se reći da ovo delo ilustruje i katoličku religiju, teologiju, ali to je istovremeno i jezik koji gradi analogije. U tom tekstu možete da zauzmete stav i o sadašnjosti i prošlosti i teško se može pronaći jedna osnovna metafora, o kakvoj je govorio Majakovski. Ne postoji osnova koja sve to povezuje, nego imamo više bazičnih metafora. Takođe, reč je o prostoru, to je kao neka pozornica egoizma italijanskih, odnosno flamanskih gradova koja predstavlja njihovo bogatstvo. Treba uzeti u obzir da tekst nastaje na granici doba gde srednji vek prestaje i prelazi u novi. Mandeljštam je našao lepu parabolu za približavanje Danteu: „Kada bi dvorane Ermitaža, najednom poludele, ako bi slike svih škola i majstora najednom pale sa eksera, ušle jedne u druge, smešale se i ispunile sobni vazduh futurističkom rikom i pobesnelom kolorističkom uzrujanošću, dobilo bi se nešto nalik na Danteovo delo.” Čini mi se da se ovim putem dolazi do suštine „Božanstvene komedije”.

Put koji vodi ka slavi nikada nije posut cvećem, govorio je Dante. Kako ste vi pronalazili put do srpske ekipe i te simbioze koju čini predstava?

Dok radim, pokušavam da prema ovom jezičkom kristalu pristupim kao sa geološkim čekićem. Poput Mandeljštam, kuckam i brusim sve dok ne dođem do suštine, do jezgra kristala. U tom postupku otpadaju sve prljavštine, druge boje i nepotrebne primese. Slično kao kod futurista, morali biste da razbijete klasiku, mora da dođe do eksplozije samog dela. Dakle, Danteov tekst je takvo delo koje morate da dignete u vazduh, kao što se inače radi sa svakim klasičnim tekstom. On je filozof, posedovao je znanja i o fizici, metafizici. Materija jezika se može razumeti samo kada se taj tekst posmatra kao neki eksperimentalni ples. Zapravo, ne običan ples koji dolazi iz pozorišta, nego baš kao moderna muzika dvadesetih godina kada se taj ples oslobađa slojeva i forme, nešto nalik umetnosti Pine Bauš. Tu dolazi do oslobađanja od asocijacija, nemamo više to pravilo vremena i prostora, i tek tada je moguće sjediniti sve gradove Evrope u paklu.

Kakav je za vas izazov „Božanstvena komedija”, budući da važite i za reditelja koji ne voli da priča na „linearni” način?

Dante je jedini čovek kojeg poznajemo koji je otišao u pakao i vratio se odatle. Do kraja čistilišta ga prati Vergilije, on je onaj koji mora da se vrati u pakao jer nije kršten, koji nije dobio milost teologije. On je kao mnogi Danteovi prijatelji potencijalni Epikurejac. Mora da se vrati, ali Dante nastavlja svoje putovanje ka svojoj ljubavi, Beatriče koju će naći u raju, koja je mrtva, ali će se ipak vratiti u Firencu. Dante je u delu „Novi život”, koji je napisao pre „Božanstvene komedije” opisao san u kojem se pojavljuje bog Amor, koji nosi u desnoj ruci golu Beatriče, a u levoj drži srce i zapovednički mu naređuje da ga pojede. Ta slika me je podsetila na Mandeljštama i ekspresionističku, futurističku umetnost koja nas dovodi direktno do francuskih pesnika modernizma, poput Remboa.

Sa Denićem sam u Bajrojtu radio predstavu o Nibelunzima, o germanskim bogovima koji stalno putuju. I ovde se može reći da je u fokusu svet šetača, putnika. I ovde postoje dva putnika koji zajedno putuju kroz paklene muke ka svetlu koje dopire iz raja. A Jozef Bloh, Handkeov lik u romanu „Golmanov strah od penala” je takođe putnik, šetač koji je usamljen, bivši golman, koji zato što je pogrešno razumeo izraz lica svog kolege misli da je dobio otkaz i kreće putovanje po Beču, ka aerodromu i dalje ka čehoslovačkoj granici. I sedamdesetih godina u Austriji, kada je roman napisan, putnik nailazi na đavole, a to je ono što povezuje ove tekstove. Pakao, mučenje, šizofrenija, bolest… upravo to tematizuje Handkeov tekst, o čemu pričamo i u našoj predstavi.

Prvi put radite van zapadne Evrope. Važite za kritičara savremenog društva i smatrate da je pozorište mesto oslobađanja od straha. Kako vidite trenutak našeg življenja?

Neko će u jednom trenutku poželeti da pritisne dugme i bombe će pasti, i to opasne bombe. Želimo da pošaljemo opremu u Ukrajinu, a niko neće da se priseti da je to sve do početka ove godine bila najkorumpiranija zemlja. Ko zarađuje: nemačka i francuska namenska industrija… Ako padaju opet bombe, u Evropi, Hrvatskoj, Mađarsko, Srbiji, svi će patiti zbog toga. Biće uvučeni u sukob. Mislim da je trenutak da se prepozna istorija nesposobnosti, da naučimo, usvojimo iskustvo iz prošlosti. Zato je za mene ovaj deo Evrope, ponovo ponavljam moj: egzil.