Испостављање рачуна

СВЕ ЈЕ ЈАСНО, УПРКОС ТОМЕ ШТО ЈОШ НИЈЕ СВЕ РАЗЈАШЊЕНО. Русија је победила у Грузији и та победа нема импликације само за тамошње сепаратистичке области Јужну Осетију и Абхазију него и шире реперкусије за глобални распоред политичке моћи.

Одговор на питање шта се променило после рата у Грузији је једноставан: Русија је искористила прилику која јој је пружена – и за коју се несумњиво припремала – да озваничи свој нови статус и објави своју нову доктрину, чија је срж да постоји црвена линија одбране националних интереса од које се неће одступати.

Ову прилику Русији није пружио само помало препотентни и према Вашингтону удворички Михаил Сакашвили – сервирали су је пре свега сами Американци. Заглављени у Ираку, немоћни у Авганистану, преокупирани Ираном, забринути због све нестабилнијег Пакистана, они су се нашли у ситуацији сличној оној у којој је био Совјетски Савез током осамдесетих: стратешки пренапрегнути тамо где њихови интереси нису можда најугроженији, онемогућени да делују тамо где то јесте случај.

Отуда, оштра реторика Вашингтона је шупља, а немоћ очигледна. Неко је већ пожурио да објави како је ово крај постхладноратовске ере, што би требало да значи да се улази у ново доба конфронтације две силе и две идеологије. Оцена је, по свему судећи претерана: историја се, то је добро познато, не понавља. Али понављају они који не науче њене лекције.

Западна штампа је последњих дана објављивала обиље текстова са порукама како је Русија, у ствари, дугорочни губитник из целе ове, срећом краткотрајне, ратне драме у којој је показала своје обновљене мишиће. Према овој тези, на дужи рок она ће платити, биће изолованија, неће више бити добродошла у великим глобалним форумима и слично.

Лепо звучи, али нема много смисла. Русија је добила оно што је желела и с тим је задовољна. У Москви су свесни да су они потребни Америци у готово подједнакој мери као и Америка њима. Европи такође. Уместо да, као некад Совјетски Савез, извозе само страх (од свог оружја и идеологије), Русија Западу данас продаје – а Запад то радо купује – нешто много опипљивије: енергију.

Најзад, Русија је, показало се овом приликом, дочекала да Америци испостави рачун за Косово. А чекала је на то стрпљиво. Запад је брзоплето и сасвим неопрезно, сервирајући косовским Албанцима независност на тацни, превидео да последице убијања свете краве европског поретка – непроменљивости државних граница – неће бити само балканске. Игнорисао је Русију у једном случају који, са становишта западних интереса, није био од кључне важности. И омогућио Русији да се наплати тамо где таква важност постоји. Нафтоводи кроз Грузију требало је, наиме, да смање енергетску зависност Запада од Русије...

РЕЦЕСИЈА ЈЕ ЗАКУЦАЛА НА ВРАТА великих економија. Годину дана великих поремећаја на америчком финансијском тржишту са глобалним дометима и прескупа нафта почелу су да узимају свој данак и другде.

Америчка економија није истина у минусу – њена тренутна стопа раста је скромних али довољних два одсто, док је добра вест да је њен извоз у последњих 12 месеци растао брже и од кинеског (23 према 17 одсто). Јефтин долар је, коначно, показао и нека добра својства, чинећи, по традиционалној формули, амерички извоз конкурентнијим, а увоз мање исплативим.

Али други су осетили поремећаје на тржишту највеће економије. Јапански бруто национални производ је у другом кварталу био у минусу за 0,6 одсто – довољно да забрине тамошње економске планере. Друга економија света није могла да се заштити од неповољних ветрова који долазе из прве: пад тражње на главном извозном тржишту, скупље нафте коју стопостотно увози...

Ништа боље није прошла ни „еврозона”. Узете заједно, економије 15 земаља у којима је у оптицају заједничка монета забележиле су негативан раст од 0,2 одсто у другом тромесечју завршеном 30. јуна, показују најновији статистички извештаји. То је прво смањивање националног производа откако је евро ушао у оптицај, 1. јануара 1999.

Није повод за узбуну, али за извесне стрепње јесте. Поготово ако се узме у обзир да је вирус негативног раста захватио и три главне економије уједињене Европе: Немачку, Француску и Италију. У европској „локомотиви”, Немачкој, пад је најизраженији: 0,5 одсто.

Да ли ће ово довести до рецесије већих димензија? Експерти нису једногласни у овим прогнозама. Институција која би требало да буде најмеродавнија за овакве процене, Европска централна банка, засад нема намеру да мења редослед својих приоритета, по коме је обуздавање инфлације на првом месту, полазећи од уверења да је виша инфлација већа претња од нижег раста.

ОЛИМПИЈАДА је и прошле недеље, упркос Грузији, била највећа представа на свету. Наставља се онако како је почела: као импресивна смотра спорта и технологије која спортистима помаже да стигну брже и добаце даље. И као прозор у нову Кину.

Али настављено је и тражење длака у јајету у ономе чиме су Кинези несумњиво импресионирали чак и најскептичније. Прво је откривена „велика превара”: девојчица која је певала на отварању само је отварала уста, јер је она са лепшим гласом имала ружније лице.

Затим је утврђено да су неке од спектакуларних слика Пекинга и олимпијских борилишта у моментима ватромета биле у ствари електронске симулације. И најзад, стигло се и до открића да један од најсимпатичнијих призора са отварања, дефиле деце у ношњи 56 кинеских мањина, опет није био баш оно право: сва деца су, тврди се, у ствари била из народа Хан, највеће кинеске етничке групе која чини 90 одсто популације.

А реч је, засигурно, о великом неспоразуму: Кина је отварање замислила као велику представу, док је свет очекивао да то буде „ријалити шоу”.