„Златни Александар” путује у Костарику преко Брисела

63. СОЛУН

Солун - Филм „Имам електричне снове” костариканске ауторке Валентине Морел, настао иначе у белгијко-француско-костариканској копродукцији, освојио је награду „Златни Александар – Тео Ангелопулос” и десет хиљада евра као победнички филм 63. Солунског фестивала.

 Реч је о деликатном филму о нежности и осетљивости тинејџерског доба с једне и немилосрдности света одраслих с друге стране, а Морелова се са тим хвата кроз слику богате ликовне текстуре. Морелова прича о немирној шеснаестогодишњој Еви која би уместо с мајком више волела да живи код отуђеног оца који је у фази проласка друге адолесценције. „Имам електричне снове” хвата ону танку линију између љубави и мржње у свету у којем се агресија и бес преплићу са вртоглавицом женског сексуалног буђења, што је Валентина Морел, иначе некада белгијски ђак, већ истраживала у своја два кратка награђивана филма који су претходили овом њеном дугометражном дебију.

Награду „Сребрни Александар – Специјална награда жирија” освојио је швајцарски филм „Парче неба” Михаела Коха, снимљен у изолованом месту на Алпима, док је „Бронзани Александар” за најбољу режију припао јапанској редитељки Чије Хајакави за филм „План 75”. Хајакавин тихо субверзивни филмски поглед на бешћутно будуће друштво у којем се ипак открива и лепота и достојанство људског живота, говори заправо о програму јапанске владе којим се подстичу грађани старији од 75 година на добровољну аутаназију како би се поправио старосни просек земље. Ауторка открива културу спремну за жртвовање оних који представљају терет здравственој заштити и финансијским системима. Нешто попут лапота, али на софистициранији, љубазнији, јапански начин.

 Чије Хајакава као да поручује: „Шта год да се деси увек је већ прекасно да било шта од тога буде важно”, оно што је остало неизречено међу генерацијама је већ зацементирано, а јапански грађани могу да имају једну од две могуће улоге. Или да буду једнократни терет или трговци смрћу. Због хуманости њених порука, изврсне глуме и режије њен филм је осим награде за режију освојио и награду жирија критике Фипресци, као и награду грчког парламента „Људске вредности”.

 Солунска званична награда за најбољи уметнички допринос припала је филму „Брана” француско-либанског аутора Алија Шерија, у чијем је настанку учествовала и Србија као копродуцентски партнер. Награда публике „Фишер” у главном програму додељена је холандском филму „Наркозе”, у програму грчких филмова „Црном камену” Спироса Јаковидеса, а у програму „Балкански преглед” турском филму „Горући дани” Емина Алпера који је недавно био приказан на фестивалу „Слободна зона” у Београду.

 У програму „Балкански преглед” велико интересовање изазвала је ретроспектива филмова Александра Саше Петровића, а на фестивалу у Солуну били су још приказани Пушићеви „Хероји радничке класе”, Андрићево „Лето када сам научила да летим” и дугометражно анимирани филм „Новац и срећа” Ане Недељковић и Николе Мајдака Јуниора...