Четвртак, 26.01.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
НЕ САМО О ПОСЛУ: ГОРАН ОБРАДОВИЋ

Живети поред трим-стазе

Иако је у јавности познат као тренер Иване Вулете, његови спортисти освојили су на стотине медаља на националним, балканским, медитеранским, европским и светским првенствима, као и на Олимпијским играма
Највећe тренерскe успехе постиже с нашом најбољом атлетичарком Иваном Шпановић, која после удаје носи презиме Вулета

Каријера и тренерски успеси Горана Обрадовића по правилу се увек доводе у везу с нашом најбољом атлетичарком Иваном Шпановић, која после удаје носи презиме Вулета. Али широј публици, посебно оној млађој, није познато да је Обрадовић у спорту много више од тренера светске шампионке у скоку удаљ и освајачице медаља с највећих светских такмичења.

Опробао се и сам у младости у различитим спортовима, био је тренер у више атлетских дисциплина, али и спортова који нису само везани за атлетске стадионе и дворане.

Отац и мајка нашег атлетског тренера рођени су у Црној Гори. Дошли су у Војводину непосредно по завршетку Другог светског рата. Отац у Савино Село, а мајка у Црвенку. Горан је рођен у Новом Саду. Tо му је и данас место где живи, ради и одакле одлази на разне меридијане. У атлетским круговима познат је и по надимку Челе.

– У другом разреду основне школе био сам заљубљен у једну девојчицу презимена Четојевић. Дуги низ година носио сам надимак Четка, а новије генерације атлетичара су то скратили на Челе – објашњава Обрадовић.

Средњу електротехничку школу, смер електромеханичар за електричне машине, завршио је у Новом Саду 1989. године. Осим атлетике, његова друга љубав је телевизијска монтажа. Поред бројних спортских обавеза уграбио је прилику и да се опроба у овој професији, истина кратко. На Радио телевизији Нови Сад радио је као монтажер у периоду од 1992. до 1993. године.

Старт у Атлетском клубу Војводине

Атлетиком је почео да се бави почетком осамдесетих година, у Атлетском клубу Војводина, код тренера Ференца Камасија. Био је генерација Драгутина Топића и такмичио се у скоку увис.

– Почео сам да се бавим атлетском дисциплином скок увис још 1982. године. Имао сам ту срећу да сам био у генерацији најбољих скакача увис на свету у то време. Драгутин Топић постао је првак света за јуниоре с новим светским рекордом, а бронзу с истог такмичења освојио је Стеван Зорић. Мој највећи успех у каријери су две сребрне медаље с првенстава СФРЈ 1991. и 1992. године – каже Обрадовић.

Санкције деведесетих година донеле су проблеме не само у виду забране такмичења наших спортиста, већ и у недостатку новца и инфраструктуре. Нови Сад до 2004. године није имао елементарних услова за тренинг и такмичења.

– Уместо тартан стазе имали смо шљаку, ону исту коју користе тенисери, а у хали смо углавном играли кошарку. Били смо принуђени да зими боравимо у Будимпешти. Због малог буџета, смештени смо били у становима уместо у хотелу – присећа се тих година наш саговорник.

Међутим, он каже да су му управо те отежавајуће околности помогле:

– Због свих тих ствари које су се дешавале, врло млад научио сам да импровизујем што ће се касније испоставити као један од кључних фактора у раду с Иваном – каже Обрадовић.

На срећу, данас је потпуно другачија ситуација. Нови Сад поседује врхунске услове за спринт и скакачке дисциплине и ту смо постали равноправни са светом. Нажалост, због изградње тржног центра „Променада”, бацачи су остали без терена на коме су спроводили тренажни процес и такмичења.

Добио је многа признања за тренерски рад

Горан Обрадовић је прву велику медаљу освојио са Стеваном Зорићем, скакачем увис и то на Медитеранским играма у Барију 1997. године. Стеван је освојио златну медаљу с новим рекордом Медитерана. Тиме је, наравно, много обрадовао и свог тренера, који је у годинама које су долазиле наставио да ниже успехе. Спортисти које је тренирао толико пута су се пели на победничко постоље да је тешко и израчунати тачан број одличја, али је реч о стотинама медаља с националних, балканских, медитеранских, европских и светских првенстава као и с Олимпијских игара. Али ако гледамо Европу, збир освојених медаља је тренутно 16, уз четири трофеја Дијамантске лиге.

Осим атлетике, Обрадовић се опробао као тренер и у тенису и у ски-скоковима. Питамо га да ли је скакао или се макар аматерски бавио неким зимским спортом?

– Као кондициони тренер у тенису радио сам 12 година. Тенис је један од најкомплекснијих спортова. Захтева експлозивну снагу, брзину, издржљивост, прецизност, висок ниво моторичке интелигенције, безмало све мора да буде на високом нивоу. Ски-скокови су моја велика љубав. Никада се нисам бавио тим спортом, али мислим да би се врло брзо уклопио у њихов систем рада – одговора Горан.

Мучили су га и здравствени проблеми у два наврата и то штитаста жлезда, прецизније хипертиреоза, која је, како је једном у шали рекао, заслужна за спортски изглед који има. Шалу на страну, због тог обољења био је у великој опасности, лечио се 2006. и 2017. године, и уз доста муке успео да рад тироиде доведе у нормалу.

 Како то по правилу бива, у сваком успеху своје место има и породица. Место где се увек враћате у сигурно гнездо, и после победа, неуспеха, признања и пехова. Супруга Душанка је професор енглеског језика.

– Често ми помаже у припреми предавања које имам на енглеском језику. Ћерка Тамара је дипломирани маркетинг менаџер и ради у једној новосадској ИТ фирми, а Наташа је апсолвент на Филозофском факултету и ради као професор енглеског у школи страних језика – каже наш саговорник.

Нови циљ – Олимпијада у Паризу

И Ивана Шпановић, сада Вулета, створила је своје породично гнездо након дугогодишње везе, али остаје на залетишту и даље, а Обрадовић открива планове, макар оне непосредне. Колико с Иваном још остаје на такмичењима?

– Док год је Ивана здрава и ужива у овоме што ради ја ћу бити уз њу. Више не правимо дугорочне планове, али једно је сигурно: Ивана жели успех на Олимпијским играма у Паризу 2024. године – каже на крају нашег разговора за „Магазин” Горан Обрадовић.

Савети из књига

Одржавање статуса у врху светске атлетике захтева и праћење најновијих светских трендова у медицини, исхрани, кондиционим припремама. Без стручне литературе немогуће је пратити најсавременија сазнања из области спорта. Обрадовић каже да од свих књига које је прочитао из те области највише му се допала „Основе спортског тренинга” од Јулијана Малацка. То је литература с којом је, како каже, провео највише времена, јер даје темеље на којима се касније гради тренажни процес.

За белетристику има све мање времена, а и признаје да није баш велики љубитељ читања генерално, али зато обожава да погледа добар филм, како играни, тако и документарни.

Породица, снажно упориште: са супругом Душанком и ћеркама Наташом и Тамаром

Тесла као инспирација

Обрадовић нам је рекао да је још као дечак имао велико интересовање за електротехнику, изуме, обожавао је да чита све о Тесли. Био је окупиран интересовањима те врсте, фасцинирала га је струја и електроника, па му је отац, када је имао само 14 година, обећао да ће му ако прескочи 174 центиметара купити компјутер.

– Већ на првом такмичењу „прескочио” сам свој први компјутер, а та љубав траје и дан-данас. С радошћу пратим технолошки развој и трудим се да држим корак с њим – каже наш саговорник.

Свуда пођи у Дубаи дођи

Двадесет седам година путовања, такмичења и припрема, промена дестинација... Од толиког света, шта је најдраже што остаје у сећању, чему се радује и поново враћа?

– Два града су ме фасцинирала. У Дубаију се осећам као да сам отишао у будућност. Тамо можете видети сва технолошка чуда овог света. Један од градова у којима се најлепше осећам је Шангај, јер ме је одувек фасцинирала култура Далеког истока.

Десетобој најтежи

Тренерским послом почео да се бави још давне 1995. године. Тада је тренирао Стевана Зорића, првака Медитерана у скоку увис, Ђорђа Никетића, првака Балкана у скоку увис, Марка Милинкова, првака Балкана у скоку удаљ. Непосредно пре доласка Иване Шпановић у групу тренирао је Михаила Дудаша, бронзаног десетобојца са светског јуниорског првенства, Игора Шарчевића, деветог десетобојца у Европи, Дуњу Спајић, српску репрезентативку у скоку увис.

– Ако погледамо друге спортове и њихове дисциплине, десетобој је једна од најтежих дисциплина у свету спорта. Готово сте цео дан са спортистима на тренинзима. На такмичење се одлази у осам часова ујутро, а повратак у хотел је у 22 сата и тако два дана – каже Обрадовић.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.