Сећање на Рикарда Шварца, композитора страдалог у Јасеновцу

На новом диску „Српско-јеврејски композитори страдали у Холокаусту” пијанисткиње и доктора филолошких наука Јасмине Јанковић обухваћени су уметници који су свој животни и радни век остварили у Србији а трагично су страдали у концентрционим логорима Јасеновац и Бањица.

Тим поводом Јасмина Јанковић недавно је у Легату „Славенски” одржала концерт и предавање посвећено сећању на Рикарда Шварца (1897 – 1941.) и премијерно извела његова дела у рукопису након 100 година од настанка – Варијације на Моцартов менует ( Беч, 1922), и Дечју свита  за клавир (1935).

– Послератним генерацијама Шварцова музика била је потпуно непозната, као и место страдања, међутим 1995. године у Јерусалимском архиву „Евентов” историчар Цви Локер, који је лично познавао Шварца, пронашао је Шварцов рукопис из студентских дана у Бечу, његове Варијације на Моцартов менует, Дечју свита за клавир, и Свечану музику у част 27. октобра из 1935. године. Музиколог Душан Михалек из Израела уручио ми је партитуре да их изведем, каже Јасмина Јанковић.

Рикард Шварц, композитор, диригент, педагог и музички писац, јеврејског порекла, студије је завршио у Бечу.

– Након студија, Шварц се представља као врсни представник позног бечког романтизма са елементима модерне. Таква музика није наишла на разумевање критике по повратку у Загреб 1922. (где је живео до 1926), и замерено му је да у хрватску музику „доноси префињене бечке парфуме, уместо да се диви љепоти нашег хрватског пољског цвијећа”. Не могавши да нађе запослење у родном граду, на позив краља Александра долази у Београд, као учитељ деци породице Карађорђевић а потом и цео радни и животни век везује за Београд и Нови Сад – навела је Јасмина Јанковић поводом концерта.

У Србији његово стваралаштво наилази на знатно топлији пријем, те се као изузетно цењен педагог, пијаниста, музички критичар и композитор, налази на најзначајнијим функцијама: диригент оперете у Београду (1927/28); са Милојевићем и Манојловићем оснивач је и први уредник (1928/29) часописа „Музика”, са Станом Ђурић Клајн публициста у „Звуку” (1931-36), „Музичком гласнику”; Радио Београду, „Жидову” (800 чланака). Држи предавања из историје музике на Коларчевом народном универзитету (1934-1938). Поверено му је место заменика директора, професора клавира, теорије и диригента оперског студија и оркестра музичке школе Станковић (1926-1937).

–Тада настаје Дечја свита за клавир, коју посвећује својој дванаестогодишњој ученици Верици Вељков. На првој страни руком је написано: „Мојој великој Верици овај примерак за чување, Дундо”. Свита је захтевана, посебно за дечији узраст, јер је од ученика захтевао техничку спремност као неопходну вештину за савремени репертоар. Вера Вељков, касније је завршила студије у Паризу и постала професор на Музичкој академији у Београду, што говори и о Шварцовој процени њене музичке изврсности. Удала се за академика Дејана Медаковића – истакла је Јасмина Јанковић.

Она долази до података и о Шварцовој Свечаној музици у част 27. октобра из 1935. године. Издата је у склопу Споменице свечане инсталације Велике ложе у Београду, у издању Државне штампарије Краљевине Југославије. Дело је за ову прилику извео сам аутор. Ради се о инсталацији Велике ложе Независног Ордена Бене Берита (Синова Савеза) за Југославију, уприличеној у Јеврејској општини, по свим масонским церемонијама. Све ложе Бене Берита у свету деловале су као хуманитарне организације за равноправност и толеранцију.

Од 1936. Шварц живи у Новом Саду, где заснива брак са Верицом Јовановић која умире на порођају родивши му сина Милорада, Лудвига (1938). У исто време директор је музичке школе „Исидор Бајић”, и диригент „Српског народног позоришта” (1937-1941), развијајући богат музички живот тога града.

– Године 1940. мобилисан је у Сарајеву, потом и у Македонији. Након слома у Априлском рату, јуна 1941. усташе га хапсе и одводе  у Заребачки збор, а одатле у Госпић, затим пашки логор Слана те напослетку у логор Крапје (Јасеновац). У међувремену, његов отац Људевит, политичар и први посланик јеврејског порекла у Хрватском сабору, упутио је молбу поглавнику Анти Павелићу да га пусти из логора, а овај ју је проследио министру Андрији Артуковићу. У молби је навео да његов син има незбринутог трогодишњег синчића коме је мајка умрла при порођају. Рикард Шварц је погубљен крајем 1941. године, као и његов брат Вилим 1945, каже пијанисткиња.

На њеном диску заступљена је и музика Ладислава Гринског (Сомбате 1904 – логор Бањица 1941), композитора и пијанисте јеврејског порекла. Радни и животни век провео је у Београду, доприносећи разноврсности музичке сцене између два рата. Са Љубицом Марић био је ђак Јосипа Славенског. Касније он подучава Енрика Јосифа. Деловао је као пијаниста у џез оркестру Рафаила Блама. Између два рата његова музика извођена је у Југославији и Европи са симфонијским и џез оркестром. Био је ожењен ћерком власника „Руског цара”, Катицом Ревес и заједно са њом и шестогодишњом ћерком погубљен је у логору Бањица 1941. Заједно са два женина брата јавно је обешен и изложен на Сајмишту као пример од стране Гестапоа.