Поход трагом вести

Недељом се, изгледа, и политичари одмарају. Прегаоци за народно добро јавност бар један дан седмично остављају без вести и извештаја о својим заседањима, службеним путовањима, састанцима, посетама... Али, не мирују медији. За њих никад нема паузе.

Ономад, почетком деведесетих, испоставило се да је управо недељни „Дневник” идеалан простор за настављање политике другим средствима, те је на том терену и почело растакање Југославије. Програмско заједништво оличено у наизменичном припремању недељног издања ударне информативне емисије у републичким ТВ центрима, а за цело такозвано српскохрватско говорно подручје, почело је да пуца баш због уплива националне политике и политичке пропаганде. Главне поруке из Загреба, Београда, Сарајева и Титограда усмераване су „онима тамо”. А њима се није допадало оно што оданде поручују, те су се окренули само својој истини. Тако је траса за заједнички сигнал постепено затварана на појединим деоницама, а потом и сасвим укинута.

Данас опет свако сваког може да гледа, али добровољно, личним избором (или избором понуде кабловског дистрибутера). Недељни „Дневник” остаје простор махом ослобођен притиска дневно-политичких догађаја, што уредницима пружа веће могућности избора. Последње издање РТС-а (17. август) показало је колико разноврсних тема може да стане у полусатну емисију – уколико се сви расположиви минути не потроше на извештавање о београдској влади које још нема, о застоју парламентарног рада који још траје, о чекању на потписивање међународних споразума које је још неизвесно...

Емисија је садржала неколико занимљивих, информативно продубљених прилога – успешно применивши повремени поступак назван „Дневник истражује” на више тема. Један се односио на туристичке могућности Београда, с упоредним прегледом искустава Будимпеште, и сијасет речитих слика, података и записа с лица места. Други се тицао економске перспективе Крагујевца и предочио очекивања и обећања за будућност с елементима бајке, тако потребне девастираној престоници Шумадије. Трећи се бавио стањем школа у Србији, не као институција већ као здања у којима је пристојан клозет веома често права реткост. Све три приче намећу се као идеални поводи за нове новинарске задатке, за проширење и уобличење у део неког, нажалост, непостојећег, ТВ магазина.

Док су у штампи „њусмагазини” форма која опстаје, телевизије су се лишиле оваквог обрасца ангажовања – иако доноси престиж и станицама и сарадницима. Определивши се да разраду актуелности смештају готово искључиво у ТВ интервјуе, односно расправе у студију, оне су овим типом програма видно осиромашиле разноликост комуницирања и заситиле гледалиште истоветним концептом.

Нарочито би РТС-у, с обзиром на улогу јавног сервиса и на техничке и људске капацитете, ваљало да крене новим-старим путем: на терен, трагом вести. Наставак приказивање „ТВ мреже”, узорног ТВ магазина у независној продукцији, тиме се не доводи у питање. Има Србија изазовних послова за више медијских мајстора.