Глума је обичан живот

Тихомир Марић, Драгутин Жабарац, Џелат, Никита, Тиосав, Гавран Влада, Петар… само је мали број јунака које је током каријере остварио Предраг Милетић, иза кога је пола века глуме. Публика у његовом Народном позоришту у Београду, у којем је махом провео радни век, може и даље да га гледа у представама „Велика драма”, „На дну”, „Године врана”, као и у Позоришту на Теразијама у хит представи „Цигани лете у небо” и у „Веселој удовици”, у Мадлениануму. Уједно је селектор Фестивала монодраме и пантомиме у Земуну. Недавно је имао премијеру представе „Деца” по делу Милене Марковић, у режији Ирене Поповић Драговић.

– Чудесно је искуство стварање представе „Деца”. Све време док смо је спремали, били смо на ивици ножа. Први пут смо се суочили са таквом врстом рада. Нормално, тон је давала чудесна поетика Милене Марковић, а онда нам се догодила, исто таква харизма Ирене Поповић Драговић и спој те две невероватне жене. Ирена ме је посебно фасцинирала. Целог дана би радила са нама на пробама, а онда каже: „Идем сад кући да напишем музику за нову песму.” Помислим: „Како ће ова жена сада да оде кући и напише нове ноте.” Међутим, она дође сутра и заиста донесе нови музички материјал. И поврх тога, расписан за све инструменте. И тако из дана у дан, 17 пута. Приближава се претпремијера, ми још увек не знамо шта ће се изродити из овога, трепери срце… Дочекује нас пуна сала, стајаће овације, опет помислим: „То су наши другари.” Следи премијера, исто такво одушевљење публике, свима нам је пао камен са срца. Много је лепо када направите такав дар позоришту – прича непосредни Милетић.

Наш саговорник констатује да није играо велике роле, али да су, на његову радост, све биле обележене и забележене.

– И данас после толико година, када ме појединци на улици виде, знају да кажу:„Овај је тукао Тому Здравковића у Балкан експресу” – прича Предраг Милетић, рођени Нишлија чији отац је био обавештајни официр Владимир Милетић, по коме улица у Сићеву у којој је живео носи име: – У мом животу све се некако дешавало спонтано, у глуму сам залутао ненадано. Као дечак волео сам да певам, аматерски радио представе, занесењачки трагао за својим местом под сунцем. Моји пријатељи из младих дана ни данас не могу да се чудом начуде како сам рецимо кошарку заменио сценом.

Управо у Нишу, после средње школе, Предраг Милетић завршио је трогодишњи драмски студио при тамошњем позоришту. У то време Нишко позориште било је јако популарно, а како и не би када су својом глумом освајали публику Радмила Савићевић, Жика Миленковић, Ратко Сарић... У њему је и Предраг Милетић пре тачно 50 година добио први ангажман, да би непосредно после тога отишао у војску, а затим уписао и ФДУ у Београду, у класи Огњенке Милићевић.

– Огњенка Милићевић је била изузетан професор, о својим студентима је са посебном пажњом водила рачуна. Упознавала нас је до танчина, улазила у нашу душу, психу, размишљање и трудила се да нам том линијом и помогне. И стално је говорила: „Децо моја у глуми нема глуме, глума је обичан живот. Треба искористити све оно што се дешава у животу. Ако умете то да пренесете тако природно на сцену, ви сте постали глумци.” И тако смо нас седморо живели свој глумачки сан: Светозар Цветковић, Миленко Заблаћански, Бранислав Платиша, Драга Ћирић, Љиљана Међеши, Мерима Исаковић и ја – присећа се Милетић.

Још док је био на студијама глуме, будући да лепо пева, Предраг Милетић, који се музички усавршавао код Олге Сковран и Еве Рут-Ронен у Лондону, као и код Николе Митића и Станоја Јанковића, добио је позив од управе Позоришта на Теразијама да у представи „Ла мама” тумачи Лепог Антонија.

– Та улога ми није ишла како треба, осећао сам то, можда ме је освојио на брзу руку тај Лепи Антонио, јер су се сви ломили око мене. Нисам, признајем, умео то да изнесем, играла се представа, али никако нисам био задовољан. Некако у то време добијем позив из Народног позоришта у Београду, од редитеља Боре Григоровића да играм Момка из Осткерка, у његовој новој представи „Величанствени рогоња” са Предрагом Микијем Манојловићем у главној улози. Ту сам се осетио као свој на своме и добио позитивне критике од чувеног критичара Јована Ваве Христића, које су ми дале ветар у леђа.

Предраг Милетић нам је кроз шалу причао и како је баш са професором глуме Владом Јевтовићем служио војску. У разговору му једном открије да ће постати асистент на ФДУ, тако да му је баш Јевтовић први провукао ту идеју кроз уши да упише његов факултет.

Током пет деценија глуме Предраг Милетић одиграо је 110 улога што на филму, што у серијама, плус бројне позоришне роле. Уз то, без горчине се присећа да после завршетка студија, није имао где да станује.

– То је некако било нормално у то време, као млад глумац из унутрашњости са малим сином, морао сам што пре да обезбедим своју породицу – прича Предраг Милетић иза кога су бројни филмови и серије: „Балкан експрес”, „Карађорђева смрт”, „Бањица”, „Сиви дом”, „Вук Караџић”, „Крај династије Обреновић”, „Горки плодови”... Милетић је и аутор књиге „Бициклом до Хиландара”, у којој описује свој пут из Београда до манастира Хиландар на Светој гори. Најпоноснији је што је својим синовима Вуку, продуценту, и Тадији, оперском редитељу, пренео љубав према позоришној уметности.