Василис Михаилидис – „национални песник Кипра”

На Филолошком факултету у Београду, на Катедри за неохеленистику, одржано је књижевно вече посвећено кипарском песнику Василису Михаилидису. О овом аутору говорили су Димитриос Теофилакту, амбасадор Кипра у Србији, Александра Милановић, научни сарадник на Катедри за новогрчке студије Филолошког факултета, и Мина Ђурић, доцент на Катедри за српску са јужнословенским књижевностима.

Амбасадор Теофилакту је Михаилидиса описао као трагичну личност кипарске историје и књижевности, из разлога што је умро у неповољним околностима, заборављен у убожници (дом за убоге, сироте) у Лимасолу, упркос посебно важном делу које је оставио иза себе. По мишљењу амбасадора, Михаилидиса треба сматрати једном од главних личности кипарске поезије и књижевности због тога што се истакао у својој области, а у исто време се суочио са омаловажавајућим понашањем тадашњег друштва. Био је водећи дијалектички песник, познат углавном по дугим епским песмама, због којих је касније назван „национални песник Кипра”.

Амбасадор је навео да је Михаилидис рођен средином 19. века (разни научници наводе песникове датуме рођења од 1849. до 1853. године, док он сам није знао тачно), а његово родно место било је данас окупирано село Лефконико у Месаорији. Преминуо је у Лимасолу, 8. децембра 1917. године.

– Михаилидис је од малена остао сироче, изгубивши мајку Анету, чије је порекло из Далија. Његов отац, Хаџи Михалис Хараламбус, познат као Хаџикумбарос, који је био надничар, послао је малог Василиса у Дали, близу свог ујака, свештеника и учитеља Хрисанта Папакономоса. Од свог оца, који је био добар певач, и од преосвећеног стрица који је био песник и сликар, чини се да је Василис Михаелидис примио и своје прво крштење у области уметности, а осим поезије, трудиће се да се бави и сликарством касније. Покушао је да се посвети и иконографији и у ту сврху се преселио из Далија у Никозију, код другог рођака, такође свештеног лица и професор у Грчкој школи у Никозији, потоњег епископа Кипријаноса Икономидиса – истакао је амбасадор Теофилакту.

Према његовим речима, млади Михаилидис (процењује се да је у Никозију отишао са око 12 година) настанио се у околини Архиепископије. У Никозији је остао неколико година, а постоје сведочанства да је похађао часове иконографије код извесног Хараламбоса или Христодулоса. Михаилидис се из Никозије преселио у Ларнаку, око 1868. године, поново код свог рођака Кипријаноса Икономидиса, који је сада био изабран за епископа Китија. Тамо живи у строгом црквеном окружењу и покушава да ради као сликар, али без много успеха. Међутим, Ларнака је тада била „европеизовани” град, „космополитскији” од било ког другог кипарског града, а њено окружење ће утицати на младог Михаилидиса, који ће тамо упознати и неке учене људе тог времена, као што су Густавос Лафон, Теодулос Константинидис и други, истакнуто је на предавању.

– Током свог боравка у Ларнаки, Михаилидис ће се први пут појавити у књижевности, објављујући 1873. своја прва дела у стиху у часопису Питагора из Смирне. У својим стиховима понекад користи катаревусу, понекад говорни језик, али и кипарске идиоме, што открива језичку несигурност, али и конфликтне утицаје. Почиње, међутим, да улази у класу „учењака”, али и да се озбиљно суочава са проблемом своје професионалне рехабилитације. Иако има високе покровитеље (епископа Киприаноса), он нема довољно студија да би био постављен на одређено место. Али, имајући урођену склоност ка уметничком стваралаштву, и да би пратио правац која не захтева високо образовање, одлучује да постане сликар и покушава да заврши више студије у Италији. Пошто је однекуд успео да уштеди новац, Михаилидис је око 1875. отишао у Италију. Међутим, његов покушај је пропао и путовање у Италију ће му оставити само сећања на дела великих сликара које ће покушавати да копира и имитира, али безуспешно – истакао је амбасадор Теофилакту.

Ускоро ће, како је додао, напустити Италију и наћи се у Грчкој, где учествује у оружаној борби за ослобођење Тесалије 1877. године.

– Настањује се у Лимасолу, где привремено налази смештај у имањима метрополе Китијске. Почиње да ради у општини Лимасол, у почетку можда (није сасвим утврђено) без плате и са једином накнадом у виду хране и смештаја. У архиви општине Лимасол помиње се као стални службеник општине тек 1884. године. Мало касније помиње се као „чувар убожнице и надзорник животиња закланих у кланици са месечном платом од четири фунте...”. Истовремено се помиње да су надлежни у општини сматрали добрим што је Михаелидис „био познавалац фармације”. Не знамо колико је песник коначно научио о „фармацији” како би остварио каријеру. Међутим, у Лимасолу је постао познат као Василис Спецерис. На овој функцији у општини остао је дуги низ година, све до 1910. године када је отпуштен јер је постао алкохоличар – рекао је  амбасадор.

Све ово време колико је живео и радио у Лимасолу, није успео да реши своје материјални проблеме, нити је могао да се ожени и стекне породицу, иако се помиње његова велика и неуспела љубавна веза.

– Прича се да су неке од његових песама, укључујући чувену Анераду, инспирисане девојком која је припадала богатој грађанској породици, Ефтерпи Михаилиди Араузу, сестри градоначелника Лимасола Михаила Михаилидиса, 1913-1914, супрузи градоначелника Лимасола Спироса Араузоса, 1914-1920. Песник је, међутим, имао сталан посао у болници у Лимасолу (што, наравно, у то време није било ништа значајно), као и неколико пријатеља, од којих су неки припадали „аристократији” града. Донекле је учествовао у друштвеном животу Лимасола и имао је слабост за пићем, која га је на крају одвела до алкохолизма. Међу његовим пријатељима био је и Стилијанос Хурмузиос (са којим се песник повезао када су били деца, у Архиепископији у Никозији). Хурмузиос је покренуо у Лимасолу 1884. новине Салпинкс, у којима ће Михаилидис објавити неколико својих песама. Пре изласка овог листа, своје песме је објављивао у листу Алитхеиа, из 1881. године.

Касније, 1888. године, песник је покушао да изда своје новине. Издавао је (у штампарији Салпингос) сатиричне новине „Диаволос”. Његов покушај да ускочи у новинарско поље поново је пропао. Издао је само шест бројева листа Диаволос, од 18. јануара 1888. до 18. априла 1888. године – навео је амбасадор Димитриос Теофилакту.

У међувремену је у Лимасолу створио своје значајно поетско дело. Већ у овом граду, 1882. године, објавио је своју прву збирку поезије под насловом „Болесна Лира”. Обухватила је само неколико његових песама на кипарском дијалекту, које су и највредније у малој збирци, али не и његове најважније. Оне ће бити написане нешто касније, као што су његова лирска песма „Анерада” (1893) и његова позната дуга епска дела „9. Јул” и „Хиотиса”.

– Михаилидис је нову збирку поезије објавио неколико година касније, 1911. у Лимасолу. Ово је збирка под називом „Песме”, која обухватити обе поменуте дуге епске песме. Поред новина Алитхеиа и Салпинкс, као и часописа Питагора из Смирне, разбацане песме Василиса Михаилидеса објављиване су и у разним другим публикацијама тог времена, као што су часопис Грамата из Александрије, Неон Китион Ларнаке, новине Кирикс из Лимасола и, наравно, његов Диаволос. Михаилидису се приписује и неколико непотписаних песама, навео је амбасадор Кипра у свом говору.

– Након напуштања посла у болници у Лимасолу (1910), општина га је занемарила, дајући му ниску плату (две фунте месечно) и то у пословима „везаним за чистоћу града”. Објављивање његове збирке Песме, која се сматрала најзначајнијом објављеном на Кипру до тада (наравно, ретроактивно), учињено је више како би се помогло песнику, него да се књига прода. Циљ није успео, јер продаја (под тадашњим условима) није могла да буде успешна.

Песник је на крају завршио у убожници у Лимасолу (крајем 1915. или 1916. године), где је проживео кратак остатак живота у забораву. Ту је и преминуо 8. децембра 1917. године – истакао је амбасадор у свом  говору који је превела Маја Стојиљковић из Амбасаде Кипра.

На књижевној вечери је најављено да ће на пролеће 2023. бити објављена студија о Михаилидису.