Људи великих идеја

Недавно је у Салону Музеја савремене уметности у Београду отворена изложба „Политичке праксе (пост) југословенске уметности” која има два сегмента: „ТВ галерију” и „Случај СКЦ-а током 1970-тих година”. Изложбу која се може погледати до 28. августа покренули су „Центар за нове медије kuda.org” из Новог Сада, „Прелом колектив” из Београда, „Što, kako i za koga/ WHW” из Загреба и „Pro.ba/ SCCA” из Сарајева. Пројекат је фокусиран на прогресивна и критичка искуства уметности седамдесетих година 20. века, са циљем да се истражи генеалогија социокултурних пракси, која би показала њихову важност за анализу савременог културног стваралаштва у постјугословенским условима.

Биљана Томић, наша позната историчарка уметности и кустос, у Студентском културном центру провела је, како уз осмех наводи у разговору за „Политику”, скоро цели свој животни век – од 1971. до 1975. као сарадник, а од 1976. до 1999. као уредник Галерије СКЦ-а. О изложби у Музеју савремене уметности и о томе шта је СКЦ био седамдесетих година, Биљана Томић каже:

– Изложба у Салону представља моделе политичке праксе појединих експонената који су критичким или уметничким методама доводили у везу уметност и политику тог времена. Свакако, најважнији документ о политичкој пракси је публикација и програм „Октобар 1975”. Али, тематика политичке праксе се не може у целини применити на делатности СКЦ-а седамдесетих и каснијих година. СКЦ је представљао структуру различитих програма, интересовања и концепција. Језиком политике најчешће су се бавили они који су били у структури политике по опредељењу. СКЦ је био промотор нових медијских и мултидисциплинарних токова (данас већ етаблиране форме рада) и, свакако, свих оних уметничких промена које су се дешавале од седамдесетих година.

– Атмосферу у СКЦ-у су стварали људи, описује Биљана Томић – велико пријатељство, различитости и сличности у мишљењима и понашању, неуморан рад, живот, драме и успеси, критике и похвале; стално, свих година, на економској граници могућности и немогућности рада, егзистенције, пласмана… И, упркос свему, ти су људи били носиоци сјајних, великих и невероватних програма. Многи покушавају да умање утицаје СКЦ а многи их негирају или реинтерпретирају, али се не устручавају да профитирају на историјској улози СКЦ-а, каже наша саговорница поводом изложбе „Политичке праксе (пост)југословенске уметности” у Салону МСУ .

Биљана Томић цитира став из каталога који је, по њеном мишљењу, пренаглашен:

– Цитирам – каже – „Случај СКЦ-а карактеристичан је за стратегије које су после догађаја ’68. водиле изолацији, пацификацији и институционализацији студентске или омладинске културе, као и стварању тзв. Организоване алтернативе”. А СКЦ је, у ствари, биo узбудљиво место различитих збивања, по свему супротно од навода у пресматеријалу; наравно, посматран као специфични културни феномен друге половине 20. века. С обзиром да сам радила од 1968. до 1973. као кустос уметничког програма Битефа, а затим сарадник и уредник СКЦ-a, прелазни период 60/70 сматрам историјском парадигмом.

– Налазили смо се у времену паралелних реалности културно-политичких токова који су, недвосмислено, утицали једни на друге али унутар којих је, желим да подвучем, уметност као област тада добила највиши степен културно-политичке еманципације. Дакле, култура је била најуспешнији продукт промена на крају 60-тих и на почетку осамдесетих. Београд је био значајан културни центар, отворен према новим појавама тог доба, као што су манифестације Битеф, Фест, Бемус и важне културне институције: Музеј савремене уметности, Дом омладине, СКЦ. Београд је био свет.

А о концептуалној уметности Биљана Томић каже:

– Концептуална уметност је термин који се данас често употребљава. Београд је угостио прву генерацију концептуалних уметника крајем 60/70; отварањем СКЦ-а, прва позната група уметника развија концептуалну праксу кроз различите критичко-теоријске интерпретације. Постконцептуалне формулације уметности данас немају скоро никакве везе са почетним ставовима. Данас уметност, најчешће, обележавају манир, конзервативна и псеудоангажованост унутар које видим и различите форме политичке уметности. Била сам позитивно изненађена да је „Манифеста 7” коначно спустила политичку тензију и отворила многе друге дискурсе.

-----------------------------------------------------------

„Стварна присутност”

Биљана Томић ових дана свим снагама учествује у осмој интернационалној радионици младих уметника и студената уметничких академија под називом „Стварна присутност” (Real presence) која се у Београду одржава од 20. до 31. августа на бројним јавним локацијама у граду: у Магацину у Улици Краљевића Марка 4, у Кући легата у Кнез Михаиловој 46, у Војном музеју – Казаматима на Калемегдану, Галерији Ремонт и у СКЦ... У овом пројекту који су осмислиле и воде Биљана Томић и Добрилa Денегри, учествоваће око 150 иностраних и домаћих младих уметника, а осим у Београду радионица ће се одржати и у Италији у Castello di Rivoli, једном од најреномиранијих италијанских музеја савремене уметности. Током одржавања радионице у Риволију биће организована конференција о „Манифести 7” са представницима, кустосима и уметницима ове манифестације која се одржава у Роверету, Тренту, Болцану и Фортеци до почетка новембра. Интернационални бијенале „Манифеста 7” је, подсетимо, једна од најзначајнијих европских манифестација модерне уметности.

– Радионица „Стварна присутност 2001-2008” је покренута после промена 2000. с намером да се превазиђе изолација младих у нашој средини и да се млади свет Запада приближи нама и успостави директан контакт. „Стварна присутност”, као отворени воркшоп програм, практично од почетне идеје непосредног сусрета и праћења рада младих уметника и студената, временoм прерасла је у културни подухват пласмана нових генерација које обележавају прву декаду 21. века – каже позната историчарка уметности.