Честитошћу до среће

Случај професора Кнежевића из Шесте београдске гимназије много ме растужио и натерао да поново преживљавам тортуру и пакао кроз које сам пролазио из истих разлога као и он. И све ово што будем написао о себи, не пишем због себе, већ због времена у којем живимо и зла којим смо окружени.

Последњих 16 година свог радног века провео сам у једној основној школи у Краљеву. Примљен сам на препоруку саветника (надзорника) за српски језик Рашког округа, који ме је обилазио и у тутинској гимназији. Од пет директора те основне школе само ме је први пустио да на миру радим свој посао. И радио сам. Наставу свог предмета подигао сам на највиши ниво, а културну делатност школе довео до степена одушевљења и учесника и посматрача тих догађања. Ниједан мој ученик није пао на пријемном испиту, нити је морао да упише нежељену школу због мањег броја поена. Представе драмске секције коју сам водио организовано су гледали ученици свих краљевачких школа у Краљевачком позоришту, а моји рецитатори били су редовни победници општинског и регионалног и стални учесници републичког такмичења. Колико год сам се трудио да децу образујем, још више сам радио на свом васпитном деловању на њих. Непорочан; никад без кравате, никад нисам сео на часу. И шта сам добио за то?

Већ други директор, уз помоћ пријатеља, начелника Рашког округа, експресно ме сменио с места председника Школског одбора зато што сам тражио да приход од издавања фискултурне сале иде на рачун школе, а не ко зна где. Забранио ми је да идем на екскурзију с ученицима којима сам био одељенски старешина. Трећи директор послао је 12 „наставника” да истерају са часа ђаке и мене зато што нисам хтео да штрајкујем уочи петооктобарских промена. Четврти директор, велики поштовалац Самерхилдске школе (кад ученик разбије школски прозор, треба му хитно прибавити камења да разбије још два, три...), организовао је родитеље ученика једног одељења да бојкотују моје часове, наводно због слабих оцена. Један родитељ ме буквално давио у учионици, говорећи да његовом детету није потребно знање него одлична оцена.

Оцењивао сам објективно и увек прихватао да је слаба оцена пола ученикова, а пола моја. Једини сам упућивао ученике на поправни испит, али сам давао више петица него обе моје колегинице заједно. Директорка је у врло кратком року два пута доводила надзорника из Крушевца (Краљево тада није имало свог надзорника) надајући се да ће у његовом налазу наћи повод за моју суспензију. Није га нашла, али ми је одељење одузела. Плата ми није смањена, а брука о којој је и штампа писала није се дотицала мог имена. Пети директор, због мог јавног залагања да не дође на то место јер га ни по чему не заслужује, другог дана по ступању на дужност казнио ме зато што сам новац од провизије за продате уџбенике, који одељенске старешине и данас узимају у тој школи, вратио ђацима, а не њему како је захтевао.

Све ово звучи невероватно, али је, нажалост, истина. Нисам све ово радио да бих се разликовао од осталих, али ако сам и био другачији, то је зато што сам се руководио максимом да васпитач најмање васпитава кад говори. Као такав, био сам предодређен да ме маса презире, те сам био „мучен свешћу о свом отуђењу и усамљености” (Ф. Достојевски, „Записи из мртвог дома”).

Понављам: нисам писао о себи ради себе, већ због ко зна колико људи који због своје честитости и вредности долазе под удар медиокритета. А тек колико је оних који нису успели да се одупру сили пакости и зла. И зар се треба чудити што нам је образовање пало на овај ниво. Повлађивање деци води у њихову пропаст. „Дете много миловано, никад добро васпитано.” Па ваљда смо ми старији ту да дозирамо емоције и надзиремо њихов развој.

Не верујем у загробни живот. Зато поруку Николаја Велимировића „У овај живот си послат не да имаш срећу, него да је заслужиш” доживљавам условно. Сматрам да срећу треба заслужити у свом радном веку, а уживати у њој по одласку у пензију. Стога, главу горе, колега Кнежевићу. Ако сте свој радни век озрачили честитошћу, издигните се изнад људске злобе и пакости. Имаћете времена да уживате у својој заслуженој срећи, као и ја, ево већ дуже од 18 година.

Радомир Јовановић,

професор у пензији, Жича