„Старо сајмиште” заборављено зарад братства и јединства

Циљ наше прве изложбе, која ће бити отворена у Народном музеју до 15. јануара, јесте не само да „ослободимо” логор Сајмиште од погубног заборава већ и да одамо пошту свим заточеницима и жртвама без обзира на њихову националну припадност, веру, род или идеолошко опредељење, каже у интервјуу за „Политику” Кринка Видаковић Петров, в. д. директора Меморијалног центра „Старо сајмиште”, нове националне установе културе, која је званично регистрована ове године после дужих припрема.

Реконструкција Централне куле на Сајмишту, која ће бити изложбени простор, почела је у јулу ове године, а према речима наше саговорнице планирано је да се грађевински радови заврше до краја 2023. године.

– То би нам омогућило да потом средимо ентеријер, поставимо сталну изложбу која ће обухватити и предисторију логора, као и његову послератну историју, изградимо Меморијални зид с именима жртава, итд. Кула је иконичка зграда овог простора и први од неколико изворних логорских објеката, које ћемо обновити уз подршку Владе Србије и Министарства културе, али и уз подршку градских власти. Огроман је посао пред свима нама – објашњава Кринка Видаковић Петров.

Изложба у Народном музеју потресним документима подсећа на жртве логора „Старо сајмиштe”. Зашто је тај логор био заборављен?

Сви знамо да је убрзо после 6. априла 1941. Југославија као држава уништена, да је она распарчана и окупирана, да је 10. априла основана Независна Држава Хрватска. На подручју Војводине биле су три окупационе зоне – Немачка, Мађарска и НДХ. Усташка држава окупирала је Срем, те је њено окупационо подручје обухватало Земун и Београдско сајмиште. Немачка окупациона власт у Србији почела је да успоставља логоре већ лета 1941. У Београду је успостављен најпре логор Бањица, потом логор Топовске шупе, а октобра 1941. логор на Београдском сајмишту – у договору немачких окупационих власти у Србији и Београду са усташким властима, на чијој територији се Сајмиште налазило. Логор је од октобра 1941. до маја 1942. словио као Јеврејски логор Земун, а од маја 1942. као Проходни логор Земун. На данашњој територији Србије то је био највећи логор по укупном броју заточеника (око 40.000) и жртава (око 17.000). Међу њима су највише страдали Срби из НДХ и Србије, Јевреји с подручја Србије под окупацијом немачке нацистичке власти и Роми из Србије.

Из ових чињеница дају се наслутити разлози који су навели нову југословенску власт да предузме мере које ће овај логор искључити из јавног сећања, односно, из доминантног наратива о Другом светском рату. Да то није учињено, логор на Сајмишту деловао би као свакодневни подсетник, у срцу престоног Београда, на терор који се у њему одвијао, као и на његове починиоце и жртве. Одлучено је да уместо тога, Сајмиште постане симбол нове будућности Југославије. Кад је врло брзо после рата одлучено да се гради Нови Београд, на Сајмишту су били смештени управа Омладинских радних акција, као и млади људи који су учествовали у првим корацима изградње новог дела престонице. Након тога, раних педесетих година, на предлог Моше Пијаде, неколико зграда (сајамских, а потом логорских) уступљене су УЛУС-у, те је на Сајмишту настала уметничка колонија. Временом је ово подручје постало место деградације и пропадања, али и потенцијална локација најскупљег грађевинског земљишта у срцу Београда. Дакле, било је више различитих разлога да се гледа само у „братство и јединство”, будућност, препород и напредак, а да се логорска прошлост сахрани у тами заборава. Зло је велики мајстор, а његов одани шегрт је заборав.

И сами кажете да је прича о Сајмишту као центру уметничког стваралаштва изузетно важна и занимљива. Шта се десило са уметничким атељеима?

Смисао одлуке да се неколико логорских зграда уступи УЛУС-у за уметничке атељее био је да место страдања, смрти и рушења постане средиште обнове, живота и уметничког стварања. УЛУС је доделио атељее истакнутим југословенским уметницима, који су део Сајмишта заиста претворили у жижну тачку послератних уметничких стремљења. Неки сјајни уметници попут Олге Јеврић, која је имала атеље у Кули, стварали су ту до краја живота, док су други касније прешли у атељее на другим местима. У Кули је био атеље и Душана Јуначкова. Једно од његових дела, уграђено у под атељеа остало је ту и после његове смрти. Меморијални центар је у сарадњи с његовом ћерком Селеном, изместио то дело, које сада чека на рестаурацију и конзервацију. Међутим, много штошта се променило од раних педесетих до данас: неки атељеи су добили нове уметнике као кориснике, у друге су се уселили људи који нису уметници, трећи се користе у неуметничке сврхе, а готово сви су временом постали неусловни. То више није она уметничка колонија која је некад била, а дошло је и време да се ове зграде обнове и преузму другу функцију. У складу с тим, корисничко право над овим објектима преноси се на меморијални центар.

Циљ оснивања Меморијалног центра „Старо сајмиште” јесте да се скине вео заборава и да се он врати у културу сећања. Шта ћете све предузети? Најавили сте отварање два музеја?

Најпре, ваља да подсетим шта је већ предузето. Кампања да се прекине са злоупотребом овог простора у комерцијалне сврхе почела је „одоздо” пре петнаестак година, када су истакнути појединци, удружења грађана и невладине организације реаговале у јавности против продаје Спасићевог павиљона (у којем је била логорска „болница”) приватнику који ју је користио за одржавање концерата поп музике и бокс турнира, као и против чињенице да се у Турском павиљону (логорској мртвачници) налазио (и још увек се налази) ресторан који је овај простор закупио. То је указивало на ризик да се сећање на логор дефинитивно избрише комерцијализацијом читавог простора Сајмишта. Тада је почела дуготрајна расправа о томе шта треба да се налази на овом простору, која је најпре вођена под окриљем градских власти, да би потом била пренесена у Министарство културе и на крају се артикулисао нацрт закона. Специјални закон о Меморијалном центру „Старо сајмиште” усвојен је у Скупштини Србије, ступио је на снагу прошле године и тако је ова установа културе утемељена.

Меморијални центар има неколико функција: меморијализацију логора, истраживање, едукацију, сарадњу са сличним установама у Србији и ван ње. Још један важан домен активности овог центра јесте обнова логорских зграда које треба да преузму те функције. Меморијални центар, по закону, треба да успостави два музеја, један посвећен првој фази логора, а други који ће се бавити другом фазом логорске историје. Жеља нам је и да у једној од зграда направимо комеморативни простор у којем би сваки посетилац могао да ода пошту жртвама на достојан начин.

Као нова национална установа културе, Меморијални центар „Старо сајмиште” биће на буџету републике и неће бити условљен рентабилношћу?

Меморијални центар финансира се из буџета, али има и могућност да прима донације (од установа, организација и појединаца, како у Србији, тако и ван ње) и ми ћемо настојати да их обезбедимо у мери у којој је то могуће. На исти начин финансирају се и други меморијални центри који по својој природи нису комерцијални подухвати. Београд ће бити духовно богатији, а ми као потомци жртавa спасићемо душу.