Наше наслеђе и наше савести

Немилосрдно и упорно, еродирале су и одвајкада разносиле хировите реке времена наше споменичко наслеђе, не више тако богато. И током неколико последњих ратова разорено је и у Србији и у њеном окружењу застрашујуће мноштво древних храмова и других за историју наше културе изузетно вредних здања, а ужасом упечатљиве слике бруталног уништавања црквених споменика на Косову и Метохији из 1999. и 2004. године лебде још увек неизбрисиво пред очима. Ипак, бар известан заклон од осећања бола због губитака које су нам наносили други може се можда пронаћи у околности да највећи део тих губитака нисмо могли спречити. Заклона, међутим, нема и неће га нигде бити од раздорног налета прекасно пробуђене савести у спознаји да преостали део драгоценог споменичког предања, које нам је као нараштају поверено на чувење, пропада и услед наше властите небриге, незнања, лењости и немоћи да се одупремо надређивању личних и групних интереса трајнијим императивима читавог друштва. Сигурно је пак да однос који смо према властитом споменичком наслеђу имали током неколико последњих деценија не може учинити савест нашег поколења мирном.

Проблеми заштите споменика културе потичу с више страна и, нажалост, нису лако и брзо савладиви. Нарочито је упадљива немоћ да се заустави масовна крађа и уништавање археолошког блага које врше „копачи аматери”, његово противзаконито изношење ван граница земље или исхитрено жртвовање привредној и стамбеној новоградњи, путној мрежи. Прати је непосредно неодговарајући однос појединих локалних власти према завичајним културним вредностима и меморијалима. Примера заиста има подоста. Довољно је поменути недавно раскопавања и потпуно уништење остатака неистраженог храма и средњовековног гробља са десетинама надгробних плоча које је багером извео власник парцеле на локалитету Латинска црква у Новом Пазару, па да се пробуди сећање на низ сличних „археолошких” инцидената у том, али и многим другим нашим градовима, укључујући и саму садашњу српску престоницу. На подручју старог Раса, некадашњој престоној области државе, а каснијем турском трговачком средишту, жртва су углавном остаци српских средњовековних и каснијих османских споменика, а у Београду, рецимо, услед незајажљивости и нестрпљења појединих инвеститора страда, осим средњовековног, античко, турско и нововековно наслеђе. Са мало више мудрости и стрпљења, на које би морала да наведе и стриктнија примена законских одредби, могло би се, као у неким културно самосвеснијим срединама, упоредо с развојем и модернизацијом наших урбаних центара одвијати систематско богаћење њихових културних пејзажа и музејских збирки, што би их учинило и туристички привлачнијим. Сурова економска стварност савременог света и његов безнадежно меркантилистички дух намећу често неоправдано преке изборе. Ипак, много је примера у свету, а има их и код нас, који показују да је могуће изградити ново и сачувати старо у међусобно оплемењујућем сагласју. Наравно, то захтева додатна улагања, као и напор темељне промене односа према културном наслеђу на свим нивоима друштва, али доноси вишестрану и вишеструку добробит.

А какав је наш однос и према најпотреснијим сведочанствима властите прошлости с реском опорошћу говори захтев градских власти Крагујевца да се смањи обухват Спомен-парка Шумарице. Тај захтев је пак само израз поодмаклог процеса лакомог, а трагичног скрнављења простора успомене на масовно страдање самих Крагујевчана, процеса који се постепено одвија већ деценијама. У хотелима подигнутим на том простору за прихват посетилаца меморијала већ одавно се организују весеља и раскалашне свадбе, а у летњим месецима разголићени купачи пролазе преко занемелог губилишта до вештачког језера на његовом рубу, до воде на чијем дну су хумке уз које су такође вршена стрељања. Умањивањем и обесвећивањем простора Шумарица не смањују се само и не сакате по себи речита аутентична величина стратишта и монументалност на њему поднете жртве, него се сужавају и обесавешћују неповратно видици садашњости и према прошлости и према будућности. Није пријатно признати, али би се набрајањем сличних примера нашег односа према меморијалима из Првог и Другог светског рата могла сачинити прилично дуга листа.

Са свешћу о значају очувања националне културне баштине и савешћу друштва која ту свест одржава, мотивише и уобличава, повезани су и проблеми институција посвећених заштити. Недовољно улагање у истраживачке и конзерваторско-рестаураторске радове, неодговарајуће устројство и повезаност, али и кадровско сиромашење и постепена разградња, некада веома функционалног система институционалне заштите споменика, а она траје већ скоро две деценије, узрок су неодговарајуће заштићености нашег споменичког фонда и воде његовом постепеном растакању и деградацији. Заиста није прихватљиво то што је изузетно вредно, али веома угрожено фреско-сликарство Каленића годинама чекало, полако, али неумитно пропадајући, на неопходне конзерваторске радове због недостатка средстава или оптерећености малобројних стручњака – а чекало је! Несхватљиво је да су због сличних разлога и неблаговремене реакције пре неколико година у потпуности пропали портрет краља Драгутина и део околних фресака из последње четвртине 13. века у припрати католикона Ђурђевих ступова код Раса – а пропали су! Зар Стара Павлица мора толико дуго да стење под привремено придодатим кровом, који је претвара у пагоду, избледелих фресака у унутрашњости, покривених газом и дрвеним плочама – а још увек стење?! Расправа на недавно одржаном округлом столу посвећеном институцијама заштите, првом у циклусу разговора у организацији Српске академије наука и уметности, Министарства културе и Републичког завода за заштиту споменика културе, показала је да проблеми на које указују три претходна, за ову прилику издвојена примера не могу бити превладани ако се служба заштите не појача у одговарајућој мери новим кадровима, не увеже у функционалнији и боље повезан систем завода, ако јој се не врате неке ингеренције у сфери извођења радова пренете на приватне извођаче, ако се не изради добро осмишљена и свеобухватна стратегија заштите споменика. Другим речима, друштво и држава морају препознати институције заштите као заиста кључни и незаменљив носилац читавог система бриге о културном наслеђу и зато обезбедити њихово јачање, развој и довољно интензивну, односно правовремену и широку делатност како би могле одговорити свом задатку.

Сигурно је да све то захтева издвајање знатних средстава из државног буџета, али цена губитка наслеђа је неупоредива. Његово пропадање нема за последицу само крњење и сиромашење историје већ неминовно води стешњавању савремених културних пространстава, а оне који долазе после нас и према којима имамо посебан дуг оставља без изворних идентитетских оријентира. Та чињеница мора увек изнова да буди савести и покреће их на суочавање са свом дубином одговорности за очување наслеђа.

*Професор Филозофског факултета БУ и дописни члан САНУ