Није лако бити Србин јужно од Ибра

Више од 100.000 Срба на Косову и Метохији с посебним интересовањем већ дуже од десет година очекује формирање Заједнице српских општина, која би им омогућила сигурнији и безбеднији живот у овој јужној српској покрајини. Према Бриселском споразуму, ЗСО би чиниле четири општине на северу и шест у јужном делу КиМ.

Међутим, од доласка на власт партије Албина Куртија, окорелог србомрсца и једног од највећих поборника стварања „велике Албаније”, оснивање ЗСО остало је само слово на папиру. Једини циљ овог косовског политичара је признавање самопроглашене „републике Косово”, уз протеривање преосталог српског живља, хапшења, свакодневне нападе, пљачке, отимање српске имовине... Имајући све ово у виду, исељавање српског живља из ове покрајине још није заустављено. За разлику од Срба на северу покрајине, српски живаљ јужно од Ибра, а ових људи има више од 60.000, и даље живи у гету и свакодневном страху, јер му безбедан живот на овим просторима нико не гарантује.

Кретање Срба је ограничено, тако да многи не могу да обрађују своја имања, док су неки приморани да из својих кућа посматрају како им комшије Албанци секу шуму, беру летину, винограде... У јужном делу покрајине најугроженији су житељи српске националности који живе у сеоским срединама, нарочито они који су остали у селима заједно с Албанцима. Међутим, и поред свакодневних претњи и застрашивања, пљачки и паљења кућа, овај српски живаљ је одлучио да остане на својим вековним огњиштима.

Међутим то није случај с младима, који су након школовања приморани да напусте свој крај јер у срединама у којима су се школовали немају могућност да се запосле и заснују породицу.

У Приштини је до јуна 1999. било око 40.000 Срба, а данас их је једва четрдесетак. У древном царском граду Призрену, где је живело више од 11.000 становника српске националности, остало их је двадесетак. У Ђаковици нема Срба (осим две монахиње у тамошњој цркви), а у Пећи их је двадесетак. У мањим градовима, као што су Сува Река, Вучитрн, Подујево... нема Срба, изузев у сеоским срединама.

О томе колико су албански екстремисти успели да протерају српски живаљ из ове јужне српске покрајине јасно говори и податак да је више од 312 насеља у потпуности „очишћено” од Срба. Нема тачних података о томе колико је данас Срба остало на КиМ, али према подацима УНХЦР, до јуна 1999. године на КиМ их је било 239.762. Само током те године, у присуству Кфора, покрајину је напустило 209.168 неалбанаца, од којих је 156.565 било српске националности. За протекле 23 године на своја огњишта вратило се свега око два одсто прогнаних Срба.

Поред Срба, на мети албанских екстремиста су и Горанци, настањени у општини Гора, на падинама Шаре, који живе у 18 села овог планинског краја у најјужнијем делу државе Србије. У Гори их је до 1999. живело око 18.000, да би их данас остало једва нешто више од 9.000. Притисци албанских власти да прихвате самопроглашену „државу Косово” из године у годину су све већи, али им се Горанци одлучно супротстављају, поштујући Устав Републике Србије. Један од захтева Општине Гора је да овај део Србије постане једанаеста општина у Заједници српских општина, јер би тако Горанци сачували свој идентитет и могућност за безбедан живот. Иако живот у Гори није нимало лак, њени преостали житељи одлучни су да остану на својим огњиштима.

Мирослав Тодоровић,
Београд/Призрен