Модерне жене су велике незналице

Када је Дорис Лесинг тог октобарског дана, излазећи из таксија при повратку са пијаце, угледала новинаре који су јој саопштили да је добила Нобелову награду, рекла је: „О, Боже!” и одмахнула руком. „То се дешава већ тридесет година, човек не може да буде више узбуђен него што јесте. Добила сам све проклете награде! Ово је као флеш ројал.”

Страшно ме је занимало да упознам самоуверену и бритку бакицу. Након што сам прочитала њену најпопуларнију књигу „Златна бележница” (The Golden Notebook) из 1962, занимање је прерасло у опсесију. Ко је та изузетна жена? И како је убедити да са мном прича?

Свега неколико недеља након слања факса њеном издавачу, седела сам с њом на првом спрату њене куће, у соби пуној књига – било их је на поду, полицама, столу, свугде. Падала је тешка лондонска киша и црна мачка нам се мотала око ногу. Без оптерећења да морам да поштујем било какве форме и правила при интервјуисању, пошто нико и не би поверовао да могу доћи до ње, седим са Дорис, осећајући да слободно могу да је питам шта год ме занима.

Извињавам се што касним барем 10-15 година. Читала сам „Златну бележницу” недавно и пропустила много возова због ње. Морала сам да Вас упознам. Да ли бисте прихватили овај разговор да ово није интервју за медије?

Да сте само хтели да разговарате са мном?

 Да.

Да. Зашто да не?!

 Ако вам кажем да нисам чула за Вас док случајно нисам на телевизији видела новинаре како Вас јуре да вам саопште да сте добили Нобелову награду, а ви им онако лаконски одговорили, да ли би ме то можда дисквалификовало да се нађем овде и разговарам са вама?

Знам да су неке моје књиге објављене у вашој земљи.

 Да, али ја нисам знала за њих. Да ли ме то дисквалификује из овог разговора?

Не!

 Морам да Вам се извиним на мом имигрантском енглеском, надам се да ћете ме разумети.

Не, добар је. Ја не говорим језик који ви говорите.

Зар не мислите да досељеници уништавају енглески језик?

Језик уништавамо ми сами. Ми чак и не учимо нашу децу како би требало. Све се мења јако брзо. Ако неко попут мене сретне особу од 16 година, не разуме о чему говори. Делом зато што они и желе да нас искључе из тога, јер је њихов језик тако сачињен да буде коришћен са другим људима њихових година. Тако да то стварно уђе у језик.

Помињали сте Југославију у „Златној бележници”. Колико сте упознати са југословенском причом? Шта је Југославија била за вас?

Знам неке Југословене дуги низ година. Али је тада Југославија била место, сада то није. Данас знам неке људе који више не мисле о себи као Југословенима.

 Да ли је то била само још једна комунистичка земља?

Није била само још једна комунистичка земља. Знала сам људе који су се борили у рату, падобранце који су послати у Југославију да се боре са Титом. Тада је Тито био перфектно добра, чиста, фантастична особа. Од тада смо сазнали да није баш све било тако једноставно. Тито није био неки средњовековни витез. Не. Моји пријатељи који су се борили у Југославији рекли су какав је био. Он не изгледа више тако чист данас.

 Људи из такозване западне Европе имају тенденцију да све нас ставе у исти источноевропски кош, „земље иза гвоздене завесе”. С друге стране, сви ми покушавамо да кажемо да смо били другачији од оних других. Колико смо заиста ми били другачији?

Видите, ја имам доста искустава са људима из тог дела света. Неки од њих су били комунисти. Мој други супруг је имао источнонемачки пасош, био је Источни Немац. Они су били баш комунисти, сасвим другачији од осталих делова источне Европе. Тако да је међу тим земљама заиста било великих разлика.

 Шта се десило са комунистичком идејом? Да ли је пропала? Или можда побеђује? Кина, на пример.

Шта се десило?! Прошло је, хвала Богу! И рећи ћу вам, преживела је у неким чудним местима као што је Јужна Америка, с људима као што је Чавез. Наравно, док је Он жив и на Куби. Дакле, идеја се наставља.

 А шта је са Кином?

Они нису комунисти, они су капиталисти. Они су нека врста „барона пљачкаша” (robber-barons), они су попут примитивног капитализма Америке у XIX веку. То се дешава у Кини.

 Да ли постоји демократија у свету данас?

Нема је пуно.

 Нема је пуно?

Не оне праве.

 Да ли постоји иједно демократско место на планети Земљи?

Па, ја не знам. Шта би сте ви рекли о Европи? Да ли бисте је ви назвали демократском?!

 Ја не знам, ја сам прилично збуњена. Зато Вас и питам.

Ја не верујем да је то баш демократско место, али је боље него да морате да живите у Кини.

 Данас разговарате с „лошим момцима”, да ли вам то смета?

Ко су „лоши момци”?

 Срби?! Кажу да смо ми „лоши момци”?

Не, ја никада нисам мислила о Србима лошије него о било коме другом. Ја не волим да се изражавам генерално.

 Да ли мислите да изолација једне земље, нације, може нешто добро донети тој истој земљи? Да ли то решава проблеме?

Не. Не мислим тако.

 Зашто онда људска раса посеже за таквим „решењима”? И док причамо о „лошим момцима” на светској сцени, шта ћемо да радимо са Мугабеом?

Хајде да причамо о Мугабеу.

 Шта ћемо да радимо са њим?

Нико нема идеју шта урадити са Мугабеом.

 Хоћемо их бомбардовати до смрти?

Ко то ми?

 Остатак света.

Не верујем.

 НАТО или неке друге оружане снаге?

Сумњам.

 Или ћемо да бомбардујемо Иран?!

О, одједном ви.. НЕ! Не мислим тако, надам се да људи имају превише разума да би бомбардовали Иран.

Па шта ћемо онда да радимо са њима, како да решимо те проблеме?

Како да то решимо? Сви оданде имају понеко решење за Мугабеа. Главни проблем је Јужна Африка која подржава Мугабеа. Они би могли сутра да сруше Мугабеа када би то желели, али Мбеки (јужноафрички лидер) врло је лош и слаб човек. Он би то могао урадити данас, али из неког разлога он то не жели да учини.

То значи да ми данас у свету не располажемо било каквим средствима да се боримо против таквих проблема? Ми смо само гледаоци?

Не, немамо никаква средства. Уједињене нације би теоријски требало да се баве тиме, али је та организација такође слаба и неефикасна. И не питајте ме шта ћемо са Мугабеом зато што нико није ништа урадио до сада. А друге афричке нације подржавају Мугабеа. Они не критикују друге афричке лидере, тако да не критикују ни Мугабеа.

 А зашто су УН тако слабе?

Па, вероватно су уплашене од онога што би требало да ураде! Шта ће оне да ураде?! Ви говорите као да прижељкујете бомбардовања, као да то није важно! Да ли мислите да ће затрпавање Харареа бомбама дати неке резултате??

 Не, то је тачно супротно од онога што ја мислим. Бомбе не решавају проблеме.

Не! Слажем се.

 Хајде да заборавимо ратове?

Хајде.

***

 Реците ми како је то било бити жена у XX веку?

Било је добро, ја немам никаквих замерки.

 Како је данас у XXI, има ли неких разлика?

Ја мислим да се ствари поправљају. Још увек нема универзалног лека, али за жене, ствари се крећу ка бољем. Жене још немају једнаке плате са мушкарцима, то је велики проблем и чак ни у Европи нигде нису изједначене.

 Провела сам у Шведској три године, а за њу важи да представља једнакост, феминистичку идеју. Али чак и тамо жене примају ниже плате за исте послове од мушкараца. Како је то могуће? Зар се то не може лако решити?

Да су се сви заузели да то ураде вероватно би то већ урадили, али ни жене се нису превише бориле за то, зар не?

 Ви важите за феминистичког писца.

О, то је глупост!

 И пуно пута сте рекли да се не осећате као феминистички писац. Али шта се десило са феминистичком идејом у XX веку? Ако немамо исте плате као мушкарци, шта су нам феминистичка идеја и покрет донели?

Постоје различите фазе феминизма. Као што знате, феминизам шездесетих био је сасвим другачији од феминизма ранијих времена. Од Чехова сазнајемо на који начин се феминизам испољавао у XVIII и XIX веку. Свака фаза феминизма је била различита. А ја не видим да је модерна жена толико различита од традиционалне.

 Али, да ли је нама женама феминистичка идеја донела ишта више сем могућности да јавно показујемо длакаве ноге и да користимо улошке с крилцима?

Реци ћу вам шта је донела. Жене имају слободу избора и то на начин на који то никада раније нису имале. Оне заиста могу да буду шта год пожеле. Једино што не могу јесте вероватно да буду војници на првој линији, мислим овде у Британији. Значи, сем тога могу да раде шта год хоће. То је велики корак напред! Ја се сећам једне старе феминисткиње која је била мојих година када сам с њом дружила. Она је знала да каже: „Мораш имати слободу избора. Пре свега – слободу избора! Исте плате немамо нигде, али та слобода избора је ипак велика ствар. Такође, данас има толико тога чега жене и нису свесне да имају, рецимо, контрола рађања. Ово је прва генерација или друга, која може да одлучује да ли ће имати децу или не. Раније су жене морале да рађају. Могле су имати деветоро, десеторо, једанаесторо, дванаесторо деце, и умирале би на порођајима. Младе жене немају појма да је некада тако било. Оне не познају своју историју и невероватно је да чињеницу – да је највећа револуција нашег времена то што жене могу да бирају хоће ли имати децу или не – оне уопште не примећују. Модерне жене су велике незналице.

 Мислите, ми то све схватамо као нешто што се подразумева?

Оне то не цене.

 Да ли то нешто мења у односима између полова? Шта се десило са односима међу половима, да ли су се променили или су заувек исти?

Наравно. Ако жена може да одлучи да ли ће имати децу или не, онда је све промењено. Ја знам пуно жена које немају децу и не желе децу. Ја сам врло заинтересована за њих, јер се сећам жена из прошлости које такође нису желеле децу али су морале да их имају. Можете ли да замислите жене које немају никакве материнске осећаје, а вероватно је постојао приличан број таквих, примораних да се удају, да рађају децу. Њихови животи мора да су били јадни. Али данас такве жене могу да кажу: „Не, ја не желим да имам децу” и све је у реду. Нико их не криви због тога. То је велика слобода.

 Шта се догодило савременом мушкарцу?

Па, ни модерни мушкарац не жели да има децу. Надајмо се да ће они наћи жене које то такође не желе.

 Ви сте били у два брака, мислите ли да је брак данас старомодна норма?

Да. Већина младих људи које ја знам није у браку. Они су одлучили да се не венчавају, овде вероватно због пореза, али се не венчавају. Институција брака изгледа да лагано одумире. Мислим, неки људи се и даље венчавају, али то више није друштвена норма. Када сам ја била млада морали сте да се удате. Нисте могли живети без удаје у време када сам ја имала двадесет или тридесет година.

 Како бисте описали почетак XXI века? Да ли је више стресан него претходни?

Пуно се ствари променило. Има пуно промена у животу жена. Али не видим да је лошије. Упоредите животе жена од пре 100 година, данас је много боље у сваком смислу. Оно што људи заборављају, овде не говорим о трећем свету, говорим о Европи, о ономе што зовемо цивилизоване зене, јесте да имамо привилеговане животе на начин на који то раније жене нису имале. Имамо контролу рађања, усисивач... Ви се смејете? Машина за веш је променила живот људи. Оно што је стварно променило људски живот нису неке херојске идеологије, већ машине које чине живот лакшим. Имамо привилеговани живот, а изгледа да то не знамо. Фрижидер, усисивач, машине за прање веша и судова трансформисале су живот жена и жене прошлости не би могле да поверују у срећу коју данашње жене имају.

Да ли мислите да писање, уметност уопште, долази из очаја, туге?

Не, ја не мислим тако. Оно што сам често говорила јесте да је за писца добро да као дете прође стресно детињство, не несрећно. Зато што дете које стално гледа родитеље, лица, гестове, језик тела, већ учи како да буде писац. То је оно сто писац примећује. Велика је припрема за писање ако имате стресно детињство. Али не мора бити несрећно.

-----------------------------------------------------------

Старење је досадно

 Шта је старење? Шта доноси?

 Старење! Имаћу деведесет следеће године. Ја знам пуно о старењу и рећи ћу вам шта није у реду с тим. То је велика досада!! Ето шта је. То је оно што људи не признају, причају хиљаду неких других будалаштина, а заправо је веома досадно! Све што се дешава је врло досадно! Изгубите ово, изгубите оно, не можете да урадите ово, па оно. То је веома досадно. Али не звучи тако драматично, зар не, да кажете да је старење досадно, па људи то и не говоре.

-----------------------------------------------------------

Од ожењеног мушкарца боља је смрт

У „Златној бележници” сте до детаља описали однос са ожењеним мушкарцем. Какав је то живот? Да ли то акт женске слободе или очаја?

Бити у односу са ожењеним мушкарцем?!! Ја бих радије сада умрла него имала везу са ожењеним мушкарцем! Али многе жене то раде, зар не? И онда уче на тежи начин. Није баш нека добра идеја.