Moderne žene su velike neznalice

Kada je Doris Lesing tog oktobarskog dana, izlazeći iz taksija pri povratku sa pijace, ugledala novinare koji su joj saopštili da je dobila Nobelovu nagradu, rekla je: „O, Bože!” i odmahnula rukom. „To se dešava već trideset godina, čovek ne može da bude više uzbuđen nego što jeste. Dobila sam sve proklete nagrade! Ovo je kao fleš rojal.”

Strašno me je zanimalo da upoznam samouverenu i britku bakicu. Nakon što sam pročitala njenu najpopularniju knjigu „Zlatna beležnica” (The Golden Notebook) iz 1962, zanimanje je preraslo u opsesiju. Ko je ta izuzetna žena? I kako je ubediti da sa mnom priča?

Svega nekoliko nedelja nakon slanja faksa njenom izdavaču, sedela sam s njom na prvom spratu njene kuće, u sobi punoj knjiga – bilo ih je na podu, policama, stolu, svugde. Padala je teška londonska kiša i crna mačka nam se motala oko nogu. Bez opterećenja da moram da poštujem bilo kakve forme i pravila pri intervjuisanju, pošto niko i ne bi poverovao da mogu doći do nje, sedim sa Doris, osećajući da slobodno mogu da je pitam šta god me zanima.

Izvinjavam se što kasnim barem 10-15 godina. Čitala sam „Zlatnu beležnicu” nedavno i propustila mnogo vozova zbog nje. Morala sam da Vas upoznam. Da li biste prihvatili ovaj razgovor da ovo nije intervju za medije?

Da ste samo hteli da razgovarate sa mnom?

 Da.

Da. Zašto da ne?!

 Ako vam kažem da nisam čula za Vas dok slučajno nisam na televiziji videla novinare kako Vas jure da vam saopšte da ste dobili Nobelovu nagradu, a vi im onako lakonski odgovorili, da li bi me to možda diskvalifikovalo da se nađem ovde i razgovaram sa vama?

Znam da su neke moje knjige objavljene u vašoj zemlji.

 Da, ali ja nisam znala za njih. Da li me to diskvalifikuje iz ovog razgovora?

Ne!

 Moram da Vam se izvinim na mom imigrantskom engleskom, nadam se da ćete me razumeti.

Ne, dobar je. Ja ne govorim jezik koji vi govorite.

Zar ne mislite da doseljenici uništavaju engleski jezik?

Jezik uništavamo mi sami. Mi čak i ne učimo našu decu kako bi trebalo. Sve se menja jako brzo. Ako neko poput mene sretne osobu od 16 godina, ne razume o čemu govori. Delom zato što oni i žele da nas isključe iz toga, jer je njihov jezik tako sačinjen da bude korišćen sa drugim ljudima njihovih godina. Tako da to stvarno uđe u jezik.

Pominjali ste Jugoslaviju u „Zlatnoj beležnici”. Koliko ste upoznati sa jugoslovenskom pričom? Šta je Jugoslavija bila za vas?

Znam neke Jugoslovene dugi niz godina. Ali je tada Jugoslavija bila mesto, sada to nije. Danas znam neke ljude koji više ne misle o sebi kao Jugoslovenima.

 Da li je to bila samo još jedna komunistička zemlja?

Nije bila samo još jedna komunistička zemlja. Znala sam ljude koji su se borili u ratu, padobrance koji su poslati u Jugoslaviju da se bore sa Titom. Tada je Tito bio perfektno dobra, čista, fantastična osoba. Od tada smo saznali da nije baš sve bilo tako jednostavno. Tito nije bio neki srednjovekovni vitez. Ne. Moji prijatelji koji su se borili u Jugoslaviji rekli su kakav je bio. On ne izgleda više tako čist danas.

 Ljudi iz takozvane zapadne Evrope imaju tendenciju da sve nas stave u isti istočnoevropski koš, „zemlje iza gvozdene zavese”. S druge strane, svi mi pokušavamo da kažemo da smo bili drugačiji od onih drugih. Koliko smo zaista mi bili drugačiji?

Vidite, ja imam dosta iskustava sa ljudima iz tog dela sveta. Neki od njih su bili komunisti. Moj drugi suprug je imao istočnonemački pasoš, bio je Istočni Nemac. Oni su bili baš komunisti, sasvim drugačiji od ostalih delova istočne Evrope. Tako da je među tim zemljama zaista bilo velikih razlika.

 Šta se desilo sa komunističkom idejom? Da li je propala? Ili možda pobeđuje? Kina, na primer.

Šta se desilo?! Prošlo je, hvala Bogu! I reći ću vam, preživela je u nekim čudnim mestima kao što je Južna Amerika, s ljudima kao što je Čavez. Naravno, dok je On živ i na Kubi. Dakle, ideja se nastavlja.

 A šta je sa Kinom?

Oni nisu komunisti, oni su kapitalisti. Oni su neka vrsta „barona pljačkaša” (robber-barons), oni su poput primitivnog kapitalizma Amerike u XIX veku. To se dešava u Kini.

 Da li postoji demokratija u svetu danas?

Nema je puno.

 Nema je puno?

Ne one prave.

 Da li postoji ijedno demokratsko mesto na planeti Zemlji?

Pa, ja ne znam. Šta bi ste vi rekli o Evropi? Da li biste je vi nazvali demokratskom?!

 Ja ne znam, ja sam prilično zbunjena. Zato Vas i pitam.

Ja ne verujem da je to baš demokratsko mesto, ali je bolje nego da morate da živite u Kini.

 Danas razgovarate s „lošim momcima”, da li vam to smeta?

Ko su „loši momci”?

 Srbi?! Kažu da smo mi „loši momci”?

Ne, ja nikada nisam mislila o Srbima lošije nego o bilo kome drugom. Ja ne volim da se izražavam generalno.

 Da li mislite da izolacija jedne zemlje, nacije, može nešto dobro doneti toj istoj zemlji? Da li to rešava probleme?

Ne. Ne mislim tako.

 Zašto onda ljudska rasa poseže za takvim „rešenjima”? I dok pričamo o „lošim momcima” na svetskoj sceni, šta ćemo da radimo sa Mugabeom?

Hajde da pričamo o Mugabeu.

 Šta ćemo da radimo sa njim?

Niko nema ideju šta uraditi sa Mugabeom.

 Hoćemo ih bombardovati do smrti?

Ko to mi?

 Ostatak sveta.

Ne verujem.

 NATO ili neke druge oružane snage?

Sumnjam.

 Ili ćemo da bombardujemo Iran?!

O, odjednom vi.. NE! Ne mislim tako, nadam se da ljudi imaju previše razuma da bi bombardovali Iran.

Pa šta ćemo onda da radimo sa njima, kako da rešimo te probleme?

Kako da to rešimo? Svi odande imaju poneko rešenje za Mugabea. Glavni problem je Južna Afrika koja podržava Mugabea. Oni bi mogli sutra da sruše Mugabea kada bi to želeli, ali Mbeki (južnoafrički lider) vrlo je loš i slab čovek. On bi to mogao uraditi danas, ali iz nekog razloga on to ne želi da učini.

To znači da mi danas u svetu ne raspolažemo bilo kakvim sredstvima da se borimo protiv takvih problema? Mi smo samo gledaoci?

Ne, nemamo nikakva sredstva. Ujedinjene nacije bi teorijski trebalo da se bave time, ali je ta organizacija takođe slaba i neefikasna. I ne pitajte me šta ćemo sa Mugabeom zato što niko nije ništa uradio do sada. A druge afričke nacije podržavaju Mugabea. Oni ne kritikuju druge afričke lidere, tako da ne kritikuju ni Mugabea.

 A zašto su UN tako slabe?

Pa, verovatno su uplašene od onoga što bi trebalo da urade! Šta će one da urade?! Vi govorite kao da priželjkujete bombardovanja, kao da to nije važno! Da li mislite da će zatrpavanje Hararea bombama dati neke rezultate??

 Ne, to je tačno suprotno od onoga što ja mislim. Bombe ne rešavaju probleme.

Ne! Slažem se.

 Hajde da zaboravimo ratove?

Hajde.

***

 Recite mi kako je to bilo biti žena u XX veku?

Bilo je dobro, ja nemam nikakvih zamerki.

 Kako je danas u XXI, ima li nekih razlika?

Ja mislim da se stvari popravljaju. Još uvek nema univerzalnog leka, ali za žene, stvari se kreću ka boljem. Žene još nemaju jednake plate sa muškarcima, to je veliki problem i čak ni u Evropi nigde nisu izjednačene.

 Provela sam u Švedskoj tri godine, a za nju važi da predstavlja jednakost, feminističku ideju. Ali čak i tamo žene primaju niže plate za iste poslove od muškaraca. Kako je to moguće? Zar se to ne može lako rešiti?

Da su se svi zauzeli da to urade verovatno bi to već uradili, ali ni žene se nisu previše borile za to, zar ne?

 Vi važite za feminističkog pisca.

O, to je glupost!

 I puno puta ste rekli da se ne osećate kao feministički pisac. Ali šta se desilo sa feminističkom idejom u XX veku? Ako nemamo iste plate kao muškarci, šta su nam feministička ideja i pokret doneli?

Postoje različite faze feminizma. Kao što znate, feminizam šezdesetih bio je sasvim drugačiji od feminizma ranijih vremena. Od Čehova saznajemo na koji način se feminizam ispoljavao u XVIII i XIX veku. Svaka faza feminizma je bila različita. A ja ne vidim da je moderna žena toliko različita od tradicionalne.

 Ali, da li je nama ženama feministička ideja donela išta više sem mogućnosti da javno pokazujemo dlakave noge i da koristimo uloške s krilcima?

Reci ću vam šta je donela. Žene imaju slobodu izbora i to na način na koji to nikada ranije nisu imale. One zaista mogu da budu šta god požele. Jedino što ne mogu jeste verovatno da budu vojnici na prvoj liniji, mislim ovde u Britaniji. Znači, sem toga mogu da rade šta god hoće. To je veliki korak napred! Ja se sećam jedne stare feministkinje koja je bila mojih godina kada sam s njom družila. Ona je znala da kaže: „Moraš imati slobodu izbora. Pre svega – slobodu izbora! Iste plate nemamo nigde, ali ta sloboda izbora je ipak velika stvar. Takođe, danas ima toliko toga čega žene i nisu svesne da imaju, recimo, kontrola rađanja. Ovo je prva generacija ili druga, koja može da odlučuje da li će imati decu ili ne. Ranije su žene morale da rađaju. Mogle su imati devetoro, desetoro, jedanaestoro, dvanaestoro dece, i umirale bi na porođajima. Mlade žene nemaju pojma da je nekada tako bilo. One ne poznaju svoju istoriju i neverovatno je da činjenicu – da je najveća revolucija našeg vremena to što žene mogu da biraju hoće li imati decu ili ne – one uopšte ne primećuju. Moderne žene su velike neznalice.

 Mislite, mi to sve shvatamo kao nešto što se podrazumeva?

One to ne cene.

 Da li to nešto menja u odnosima između polova? Šta se desilo sa odnosima među polovima, da li su se promenili ili su zauvek isti?

Naravno. Ako žena može da odluči da li će imati decu ili ne, onda je sve promenjeno. Ja znam puno žena koje nemaju decu i ne žele decu. Ja sam vrlo zainteresovana za njih, jer se sećam žena iz prošlosti koje takođe nisu želele decu ali su morale da ih imaju. Možete li da zamislite žene koje nemaju nikakve materinske osećaje, a verovatno je postojao priličan broj takvih, primoranih da se udaju, da rađaju decu. Njihovi životi mora da su bili jadni. Ali danas takve žene mogu da kažu: „Ne, ja ne želim da imam decu” i sve je u redu. Niko ih ne krivi zbog toga. To je velika sloboda.

 Šta se dogodilo savremenom muškarcu?

Pa, ni moderni muškarac ne želi da ima decu. Nadajmo se da će oni naći žene koje to takođe ne žele.

 Vi ste bili u dva braka, mislite li da je brak danas staromodna norma?

Da. Većina mladih ljudi koje ja znam nije u braku. Oni su odlučili da se ne venčavaju, ovde verovatno zbog poreza, ali se ne venčavaju. Institucija braka izgleda da lagano odumire. Mislim, neki ljudi se i dalje venčavaju, ali to više nije društvena norma. Kada sam ja bila mlada morali ste da se udate. Niste mogli živeti bez udaje u vreme kada sam ja imala dvadeset ili trideset godina.

 Kako biste opisali početak XXI veka? Da li je više stresan nego prethodni?

Puno se stvari promenilo. Ima puno promena u životu žena. Ali ne vidim da je lošije. Uporedite živote žena od pre 100 godina, danas je mnogo bolje u svakom smislu. Ono što ljudi zaboravljaju, ovde ne govorim o trećem svetu, govorim o Evropi, o onome što zovemo civilizovane zene, jeste da imamo privilegovane živote na način na koji to ranije žene nisu imale. Imamo kontrolu rađanja, usisivač... Vi se smejete? Mašina za veš je promenila život ljudi. Ono što je stvarno promenilo ljudski život nisu neke herojske ideologije, već mašine koje čine život lakšim. Imamo privilegovani život, a izgleda da to ne znamo. Frižider, usisivač, mašine za pranje veša i sudova transformisale su život žena i žene prošlosti ne bi mogle da poveruju u sreću koju današnje žene imaju.

Da li mislite da pisanje, umetnost uopšte, dolazi iz očaja, tuge?

Ne, ja ne mislim tako. Ono što sam često govorila jeste da je za pisca dobro da kao dete prođe stresno detinjstvo, ne nesrećno. Zato što dete koje stalno gleda roditelje, lica, gestove, jezik tela, već uči kako da bude pisac. To je ono sto pisac primećuje. Velika je priprema za pisanje ako imate stresno detinjstvo. Ali ne mora biti nesrećno.

-----------------------------------------------------------

Starenje je dosadno

 Šta je starenje? Šta donosi?

 Starenje! Imaću devedeset sledeće godine. Ja znam puno o starenju i reći ću vam šta nije u redu s tim. To je velika dosada!! Eto šta je. To je ono što ljudi ne priznaju, pričaju hiljadu nekih drugih budalaština, a zapravo je veoma dosadno! Sve što se dešava je vrlo dosadno! Izgubite ovo, izgubite ono, ne možete da uradite ovo, pa ono. To je veoma dosadno. Ali ne zvuči tako dramatično, zar ne, da kažete da je starenje dosadno, pa ljudi to i ne govore.

-----------------------------------------------------------

Od oženjenog muškarca bolja je smrt

U „Zlatnoj beležnici” ste do detalja opisali odnos sa oženjenim muškarcem. Kakav je to život? Da li to akt ženske slobode ili očaja?

Biti u odnosu sa oženjenim muškarcem?!! Ja bih radije sada umrla nego imala vezu sa oženjenim muškarcem! Ali mnoge žene to rade, zar ne? I onda uče na teži način. Nije baš neka dobra ideja.