Одисеј међу вајарима

Владан Мартиновић, Одисеј међу српским вајарима, обрео се протеклог јула у једној од највећих забити на свету, аргентинској провинцији Чако где је у престоници Ресистенција учествовао на 10. бијеналу скулптуре, као први уметник са овог нашег подручја. Мартиновић је већ оставио свој белег у десетак градова широм Балкана стигавши и до Хиландара, али је своје скулптуре, најчешће клесане у камену који му је по његовом барском пореклу најближи материјал, „посејао” у Паризу, Вићенци, Атини, Софији… где је био учесник Првог балканског вајарског симпозијума.

Жеља да ваја у земљи са најстаријом скулпторском традицијом одвела га је у два наврата у Египат где је у Асуану и касније Александрији исклесао скулптуре у истом камену од кога су грађене пирамиде, храмови и колосални споменици пре неколико миленијума. Јављајући се прошле године на конкурс за учешће на јубиларном 10. међународном симпозијуму скулптуре који се у Ресистенцији, граду који је већ стекао име „Град споменика”, одржао ове године од 19. до 26. јула, Владан Мартиновић није гајио ни наду да ће бити одабран да са деветоро колега из целога света, током једне седмице, изведе на лицу места скулптуру импресивних димензија (три метра).

Међутим, његова скица на задату тему бијенала, „10 Божијих заповести”, као и његове референце, биле су довољне да му осигурају пут у ту, за нас још увек, далеку и егзотичну земљу из које се управо вратио препун утисака и доживљаја који ће му остати једна од најлепших успомена. Мартиновић је испричао да се определио да на специфичан начин илуструје прву Божију заповест, „Не клањај се другом богу осим мени једином” тако што ће извајати „Златно теле” коме су се клањали Јевреји док Мојсије није са Синајске горе дошао са таблицама на којима су биле уписане Божије заповести. „Микеланђело је својом величанственом, ненадмашном скулптуром Мојсија подигао најбољи споменик Божијим заповестима, а мени је остало да израдим скулптуру која симболизује њихово кршење, барем оне прве заповести”, казао је Мартиновић.

Пошто су, према библијском предању, Јевреји окитили драгим камењем и златом тог паганског идола и Мартиновићева идеја је била да начини фигуру у виду тотема који ће „шљаштити”. У ту сврху је месецима прикупљао полудраго камење, а отишао је и до Венеције да на острву Мурано набави разнобојне коцке од стаклене масе које се користе за израду мозаика. Од тог материјала је склапао шарене ниске, трудећи се да буду што „дречавије” јер, како је објаснио, његова представа о Јужној Америци је увек била „шарено обојена” или барем је тако доживљавао уметност домородаца. Испоставило се, поверио се Владан Мартиновић, да је све у Чаку, па тако и предмети које израђује аутохтоно индијанско становништво, у боји црвене земље која се простире унедоглед и равна је као тепсија. На пут је кренуо са више од 10 килограма материјала за украсе на „Златном телету” за чију га је израду чекало специјално дрво.

Мартиновић се вратио из Аргентине фасциниран невероватно добром организацијом ове културне манифестације на којој су као главни учесници били, поред њега из Србије, уметници из Јапана, Пољске, Бугарске, Бразила, Ирана, Немачке, Канаде, Аустралије и један Аргентинац. Током седам дана симпозијума, у Ресистенцији су се окупили Индијанци из региона који се граничи са Парагвајем и у техници плетеног прућа радили су џиновске скулптуре птица, док је двадесетак студената уметности из целе Латинске Америке, који су победили на конкурсу, такође, стварало своја дела у оквиру овог фестивала скулптуре.

Ресистенција је, за протеклих 20 година, откако се бијенално одржавају окупљања вајара постала богатија за близу 500 експоната који су „расути” по граду, а мањи се чувају у локалном музеју. „Бијенале је централни културни догађај године у провинцији Чако чијем отварању присуствује неколико хиљада посетилаца и то је прави фестивал, јер свакога дана вајаре обилазе бројни радозналци, организовано их посећују ученици свих узраста, а била је организована и посета слепих који су пипањем и уз причу водича доживљавали изглед скулптура”, наставља уметниксвоју причу.

Завршне вечери, када су уручиване награде, поново се окупила велика маса грађана која је топлим аплаузом захвалила уметницима што су додали градској збирци скулптура нова вредна дела. Мартиновић је добио једну од новчаних награда коју је доделила компанија „Хонда”, један од покровитеља Бијенала.

На свечаном финалу био је гувернер Чака Клаудио Капетанић, по презимену се види да је наше горе лист, његова рођака, почасни конзул Србије за Чако, Марта Капетанић, која је преузимала улогу Мартиновићевог преводиоца када је то било потребно, аргентински министар културе, дипломате земаља учесница... Иначе, вреди подсетити да ову смотру вајарства финансирају Унеско, провинција Чако, Фондација Урундаy и читав низ мултинационалних компанија.

Вера Кондев

----------------------------------------------------------

Добро дош’о Владо Мартиновићу

Посебно поглавље његовог узбудљивог „гостовања” у Аргентини представљају сусрети са нашим исељеницима чији су преци још пре Првог светског рата доспели до Коријентеса, града који од Ресистенције дели само река Парана. „После неколико сати лета од Буенос Ајреса до Коријентеса доживео сам шок када сам се искрцао из авиона и угледао групицу жена, деце и понеког старца са транспарентом на коме је писало „Добро дош’о Владо Мартиновићу”, почиње Мартиновић причу о првом контакту са Црногорцима који носе презимена Мартиновић или Капетанић, а имена су им Хорхе, Клаудио, Пабло, Бранкито. „Сусрет је протекао у смеху, грљењу и плакању, а споразумевали смо се тако што су знали понеку архаичну нашу реч, то су мешали са шпанским, а млађи су ускакали са енглеским на коме сам им се обраћао”, наставља причу и додаје да су га задржали два дана па је тако закаснио на отварање Бијенала. „Шетали су ме од куће до куће, хранили силним месом, појили одличним вином и с поносом су на трпезу изнели каштрадину као да је ’из старога краја’ а и певале су се песме које сам чуо као дете да је певала моја бака”, наставио је он и додао да се обавезно на репертоару налази ’Тамо далеко’ и онда свима крену сузе.”