Лош и добар рат

НА ИСТОКУ ЕВРОПЕ ОТВАРА СЕ НОВИ ФРОНТ. После потписивања споразума са Пољском – нешто раније и са Чешком – САД су добиледозволу да у близини западних граница Русије поставе нове ракетне системе. Дефанзивне, тврде Американци, уперене против Русије, кажу у Москви.

Пољско-америчким договором окончано је прво поглавље вишегодишњег преговарања о постављању америчког противракетног штита у источној Европи. Парафом у Варшави отворен је, међутим, други део ове приче који ће наредних година снажно утицати на већ ионако поремећене односе САД и Русије. Прво што се може очекивати јестеодговор Москве на постављање америчких ракета у близини њене државне међе чиме ће две стране ући у војно надметање коме се тешко може предвидети крај.

Потписивање споразума о формирању „штита” обављено је у веома деликатном тренутку – непосредно после руско-грузијског окршаја у Јужној Осетији чији дефинитивни епилогсе тек очекује. Проблеми између Вашингтона и Москветако се убрзано гомилају и већ је потпуно јасно да смо сведоци најгоре фазе у америчко-руским односима од окончања хладног рата почетком деведесетих година прошлог века.

Пољско и чешко „бекство” под америчкиракетни штит није проблем само за Русију. Овим потезом на својеврстан начин „прозван” је и НАТО и то у тренутку када још нису утихнуле критике на рачун западне алијансе због њене немоћи да помогне „нападнутој Грузији”. Међу појединим чланицама НАТО-а, посебно на истоку Европе, очигледно, расте неповерење у способност западног војног савеза да их заштити од могуће руске претње. Реч је о државама такозване нове Европе – како је то својевремено формулисао бивши државни секретар САД Доналд Рамсфелд – које у страху од пробуђене Русије више верују у америчку него НАТО заштиту.

ПРИЧЕ О „ЛОШЕМ” И „ДОБРОМ” РАТУ, ономе у Ираку и Авганистану, добијају нове димензије. Ирачани и Американци управо приводе крају преговоре о будућем војном присуству САД у државина обалама Тигра и Еуфрата.

Према још званично непотврђеним вестима Ирак и САД направили су начелни споразум о даљем боравку америчких интервенционистичких снага у овој земљи. Овај договор постигнут је у последњем тренутку јер крајем 2008. истиче мандат УН на основу којег је изведен блицкриг против Садама Хусеина. Као коначни термин одласка америчких борбених трупа наводи се 2011. година али у кондиционалу – уколико то дозволи безбедносна ситуација.

Оно што се неупоредиво мање спомиње је други део ирачко-америчких преговора који се тиче регулисања сталног војног присуства САД у Ираку. Преведено на разумљивији језик разговара се и о будућим америчким базама у овој држави.

Ирак је за САД од највећег стратешког значаја: географског положаја али још више огромних резерви нафте због чега Американцима не пада на памет да се војно повуку с овог простора. Резултати најновијих истраживања показују да је ирачки нафти резервоар неупоредиво већи од раније процењених 115 милијарди барела. Сада се говори о чак 350 милијарди барела чиме би, уколико се такве процене покажу као тачне, Ирак постао држава с највећим резервама нафте на планети.

Цена нафте је последњих месеци достигла астрономске висине а од овог скока велику зараду имала је и влада у Багдаду. Американци су се досетили како би могли да делимично наплате поскупљење нафте. Пентагон је недавно обавестио Конгрес о плану да Ираку прода нешто наоружања по цени од девет милијарди долара. Главни део ове скупе америчке „робе” чиниће скоро 400 лаких оклопних возила и 24 хеликоптера.

У АВГАНИСТАНУ ЈЕ СИТУАЦИЈА НЕШТО ДРУГАЧИЈА. У држави где се води, према америчкој формулацији, „добар” рат – против тероризма – Американцима и њиховим војним савезницима не цветају руже. Иако су талибани званично поражени 2001. године показује се да су они неупоредиво жилавији противник него што су то ратни планери у Пентагону процењивали.

Само у другом кварталу ове године у Авганистану је погинуло 65 америчких војника а тешке ударце трпе и њихови савезници. У Француску је недавно одједном допремљеночак десет ковчега с телима војника погинулих у Хиндукушу.

Талибани су у последње време успели да ратну зону прошире и на суседни Пакистан а њихове акције све су озбиљније.

САД и НАТО налазе се у Авганистану пред готово нерешивим проблемом. Амерички генерали на терену сматрају да је за победу у рату против герилаца потребно да имају под командом армију од чак 400.000 војника али о томе могу само да сањају. Чланице НАТО-а више чак и не обећавају додатне трупе за Авганистан тако да су се Американци окренули другом „резервоару”. Желе да знатно ојачају авганистанску војску и планирају да она, са садашњих 80.000, у наредних пет година нарасте на 120.000 војника. Ово повећање коштаће САД, како пише „Њујорк тајмс”, 20 милијарди долара.

Осим тога појавили су се и предлози да Вашингтон темељно преиспита досадашњу стратегију у Авганистану. Основна идеја је да Американци одустану од масивног коришћења војске и предност дају полицији и тајним службама.Званичницима у Вашингтону се, између осталог, сугерише и да одустану од коришћења израза рат против тероризма јер се тиме даје превелик значај противницима – терористима – који су заправо обични криминалци.