Интеграцијски парадокс

Једна од често понављаних тврдњи којом се објашњавају тензије на Косову и Метохији које су довеле до албанског сепаратизма повезана је са дискриминацијом албанског становништва од стране Срба која је кулминирала наводним Милошевићевим терором над албанским становништвом.

Независно од историјске утемељености, снага ове здраворазумске претпоставке произилази из још доминантног погледа на међуетничке односе у којем доминира став да виши степен образовања и виши друштвени статус припадника мањина доводи до њихове лакше интеграције у већинско друштво.

Мада је ова канонска тврдња проистекла из закључака до којих су шездесетих година дошли научници који су се бавили питањем асимилације имиграната у америчко друштво током двадесетог века, она је широко прихваћена и када је реч о интеграцији мањина.

У складу са таквим идејама, почев од средине шездесетих година прошлог века, водила се и политика према интеграцији албанске мањине (народности) на Косову и Метохији. Најочигледнију манифестацију те политике представљало је оснивање Универзитета у Приштини 1969. године.

Као што је познато оснивање универзитета и све већи број младих школованих Албанаца не само да није допринео њиховој ефикаснијој интеграцији већ је довео до све већег удаљавања већинског дела друштва, а сам Универзитет у Приштини је недуго потом (1981. године) постао епицентар албанског сепаратизма.

Занимљиво је да медији у Западној Европи, последњих двадесетак година све чешће упозоравају да би њихове владе морале да обрате пажњу на појаву да се високообразовани имигранти све више емотивно удаљавају од друштава у којима живе, уместо да их све више доживљавају као своју домовину.  Холандски истраживачи су, анализирајући податке из анкета са имигрантима, установили да не постоји позитивна корелација између степена образовања и односа према земљи домаћину. Напротив.

Трагајући за објашњењем ове појаве пошло се од претпоставке да је она реакција на већи доживљај депривираности код образованијих имиграната који у већој мери осећају да она проистиче из етничке дискриминације. Перцепција дискриминације је испитивана на основу мишљења имиграната о томе да ли су странци у Холандији дискриминисани, као и на основу њиховог личног искуства дискриминације. С друге стране, однос према земљи домаћину испитиван је на основу мишљења о Холанђанима и холандском друштву.

Укратко, сва до сада спроведена истраживања показала су се да образованији имигранти, посебно они који су факултет завршили у Холандији, више дистанцирају од холандског друштва зато што, знатно више од ниже образованих имигранта из прве генерације, уочавају дискриминацију од стране домаћег становништва, чак и када немају лично искуство да су дискриминисани. Ова појава названа је интеграцијски парадокс, а кључно питање је зашто високообразовани имигранти имају израженију перцепцију дискриминације када би према канонском гледишту требало да буде управо супротно?

Понуђена објашњења могла би се поделити у три групе. Према првом, високообразовани имигранти чешће ступају у контакт са домаћим становништвом, чешће прате медије, као и медијске дебате о имигрантима па зато чешће имају прилику да уоче дискриминаторски однос који део Холанђана има према имигрантима. Друго објашњење полази од става да високообразовани имигранти, посебно они који су школу завршили у Холандији, очекују потпуно равноправан третман са домаћим становништвом, па су више осетљиви када такав третман изостаје. Најзад, постоји гледиште да су високообразовани имигранти интелектуално способнији да препознају дискриминацију и одсуство поштовања него они који су мање образовани.

Ниједно од наведених објашњења не полази од претпоставке да је дискриминација имиграната у порасту већ само да расте перцепција дискриминације пропорционално порасту нивоа образовања. Слично би се могло рећи и за положај Албанаца на КиМ и на перцепцију тог положаја у очима младих школованих Албанаца међу којима је био и садашњи председник привремене владе у Приштини.

Мада је положај младих школованих Албанаца и степен њихове структурне интеграције у друштво био све бољи од средине шездесетих година прошлог века, њихов доживљај је био супротан томе. Отпор интеграцији у тадашње југословенско и српско друштво није дошао као реакција на каснију „олако обећану” промену Милошевићеве политике према КиМ, већ као последица перцепције да су као народ дискриминисани (чему је допринела и све дубља економска криза која је већ почетком осамдесетих погодила све грађане СФРЈ).

Готово је извесно да Албин Курти у разговорима са европским дипломатама предочава своју (искривљену) перцепцију некадашњег положаја Албанаца у Србији као реално стање које је довело до сепаратизма. Претпостављам и да мало ко од европских дипломата налази везу између ситуације Албанаца у Југославији и садашње ситуације у којој се налази друга и трећа генерација имиграната у њиховим државама. Чини се, међутим, да би новија истраживања међуетничких односа о којима је овде било речи могла да послуже као добар путоказ за реалније сагледавање проблема, како оних у Западној Европи, тако и ових на Балкану.

Нажалост, далеко смо од колективног стања свести у којем би сваки облик групне дискриминације био искорењен. Постепено превазилажење дискриминације Албанаца на КиМ и њихове интеграције у југословенско и српско друштво нагло је прекинуто почетком осамдесетих година, а одговорност за то стање није искључиво, па ни претежно на српској страни.

Као што видимо, западне високоразвијене либералне државе ни данас не могу да реше проблем међуетничких односа, па би морале да имају много истористичнији приступ у разумевању позиције и степена одговорности неразвијене социјалистичке земље у којој су доминирала снажна колективистичка осећања.

Професор на Филозофском факултету у Београду