„Политика” у центру Ниша

Ниш – После ослобођења од Турака (јануара 1878. године), убрзано се градило и Ниш од оријенталне вароши постаје савремени урбани град. Био је он и у време Римљана престони град императора Цара Константина Великог (рођеног крајем трећег века у древном Наисусу), али свој процват данашњи Ниш доживео је крајем 19. и у 20. веку.

Почетком минулог 20. века, испричао нам је Небојша Озимић, историчар и кустос нишког Народног музеја, две градске улице – Обреновићева и Копитарева, биле су централни део вароши. Ниш је имао своју трговинску улицу, познату Покривену чаршију, која је мењајући изглед мењала и назив. Била је ту Обреновићева, па главна улица, затим, након Другог светског рата, улица Победе, онда после 1976. године, Улица маршала Тита. Данас је опет Обреновићева и недалеко је од Улице вожда Карађорђа, чиме су помирени захтеви грађана да се град одужи двема српским династијама.

Значајна је била и Копитарева улица на улазу у Казанџијско сокаче. Са још понеким сачуваним грађевинама оне лепе, старе нишке чаршије из 19. века, и данас чува аутентичност и подсећа на Сагр цинцар малу, односно велику занатлијску четврт у којој је највише било казанџија, по којим је сокак добио своје име – Казанџијско.

Недалеко од места где су се Копитарева улица и Казанџијско сокаче уливали у централну градску улицу, како би Нишлије рекле, од ћошка Обреновићеве и Јоргованске, данас Улице Светозара Марковића, према Тврђави и Нишави, постојао је низ лепих кућа. У овом амбијенту са чарима оријенталне градње, чувају се и историјске приче и занимљивости.

У великом локалу у приземљу једне од тих кућа, у епицентру Ниша, крајем двадесетих година прошлог века, што доказују сачуване слике, отворено је и деценијама радило дописништво и представништво „Политике”. Ту су свакога јутра директно са железничке станице по доласку воза из Београда, стизали пакети са новинама, а одатле су издања наше куће одлазила у продају широм вароши и одвожен је у околна места попут Алексинца, Прокупља, Пирота…

Од заборава је овај амбијент старог Ниша сачувао „Нишки графит”, фирма која је носила и име „Стари абер”. Власник и директор Љуба Марковић је у међу педесетак објављених ведута старог Ниша, уврстио и Обреновићеву улицу – и све се добро види. Са све „фирмом” и „рекламом” „Политике”.

Није се, нажалост, никако могло утврдити ко су у периоду између два светска рата били дописници „Политике” са ових јужносрпских простора. Јер иако су повремено објављиване информације, вести и записи из нишког краја, аутори тих текстова нису потписивани.

Дописништво „Политике” било је у локалу између зграда које су биле власништво часовничара Сотира Јанковића и ћурчије Николе Јовановића, а до њих су били објекти индустријалаца Крстића и Миловановића. Једноспратна кућа са балконом и два локала у приземљу – у једном је било седиште „Политике”, чији је власник био модни кројач и рентијер Михајла Поповића, прва је од свих у Нишу увела електрику, и то 21. септембра 1908. године (тога дана најпре је био осветљен Трг краља Милана, поред којег је, истиче Небојша Озимић, био први трансформатор који је струју добијао из тек изграђене хидроелектране „Света Петка” у Сићевачкој клисури. Трансформатор је у рад пустио принц Ђорђе Карађорђевић).

Да би сачувао реноме свог надалеко познатог салона, модни кројач Михајло Поповић, сваке године у јесен путовао је у Лондон и отуда доносио најквалитетније и најбоље штофове за своје муштерије, које су га посећивале и дружиле се са њим и дописницима и представницима „Политике” у једном од његових локала. Петнаестак и више година касније, после Великог рата, у локалима те његове куће прва српска новина „Политика” читала се бесплатно...