Четвртак, 02.02.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: МИЛИСАВ САВИЋ, писац

„Политика” као део моје лектире

Сећам се да сам ваш лист са приказом мог романа „Хлеб и страх” из пера Чедомира Мирковића, купио у Фиренци у близини Цркве Санта Марија Новела. Све честитке за ваш рођендан, не дајте се!
Милисав Савић (Фото Р. Крстинић)

Више је повода за разговор са Милисавом Савићем. Он је пре свега један од омиљених „Политикиних” писаца, а има и две нове књиге „Terra Rascia” и ново двојезично српско-енглеско издање приповедака „Младићи из Рашке” (Друштва „Рашка школа”). Савић је у делу „Terra Rascia” истражио путописе и дневнике оних који су путовали кроз област некадашње Рашке – Расције, а међу њима је било трговаца, свештеника, дипломата, шпијуна. Они су писали и о манастирима; Милешеви, Сопоћанима, Ђурђевим ступовима, Бањској, Старој и Новој Павлици, Петровој цркви, као и о насељеним местима, а овим путевима водио нас је и Милисав Савић у сјајној монографији „Долина српских краљева”. „Младићи из Рашке” луксузно је и богато илустровано издање – фотографијама из седамдесетих година 20. века, када су ове приче и настајале. То су епизоде о „уникатним” ликовима момака и девојака, локалних мангупа и сањара, који су стасавали у једном ипак идиличном времену.

„Политика”пуни 119 година. Сећате ли се како је писала и прихватала посебно младе писце?

Готово све приче из „Младића из Рашке” и првог дела „Ујака наше вароши” објавио ми је Зира Адамовић. О већини мојих књига, од прве, „Бугарске бараке” до недавне „Пепела, пене, шапата”, „Политика” је одмах по њиховом изласку објавила критике из пера водећих критичара Милана Влајчића, Петра Џаџића, Вука Крњевића, Драшка Ређепа... Сећам се да сам „Политику” са приказом мог романа „Хлеб и страх” из пера Чедомира Мирковића, купио у Фиренци у близини Цркве Санта Марија Новела. Све честитке за ваш рођендан. Не дајте се!Колико је „Политика” била читана у Рашки у време вашег одрастања?

„Политика” је, рекло би се, била обавезни део моје гимназијске и студентске лектире. Понајпре сам гутао њен „Културни додатак”. Вредносни критеријуми били су високи, јер је покриван читав југословенски културни простор. Читао сам са уживањем и извештаје страних дописника. Енглеску и Лондон упознао сам и пре него што сам тамо стигао, преко дописа Мира Радојчића. Посебно сам се радовао недељном издању„Политике” са причом и репортажама. У празничним бројевима јављао се Иво Андрић. Последњи велики писац репортажа био је Момо Капор.

До каквих сте нових сазнања дошли у овој новој књизи „Terra Rascia”, ко су ваши фаворити међу путницима?

Нису у питању епохална сазнања већ пре моје читање ових рукописа. А ја их држим за велику литературу. Моји фаворити су мистификатори, то јест они који су путовали на крилима маште. Балкан, па и Terra Rascia, били су за њих као земља из „Хиљаду и једне ноћи”. Поред Бенедикта Курипешића, Евлије Челебије и Милоша С. Милојевића, мој фаворит је и дубровачки песник Јакета Палмотић. Да видите како имена неких пештерских села, данас у фази одумирања, „улазе” на велика врата у поезију, јер Палмотић је написао путописни еп. Палмотић као вила кличе док језди према Новом Пазару. Све моје симпатије иду и Енглескињи Мери Едит Дарам, која је у Студеници равноправно, као мушко, испијала с калуђерима жежену ракију, а све због лепог српског пандура кога је, како отворено каже, порочно и телесно пожелела. Драгоцено је и сведочење Николе Бошковића, оца чувеног Руђера, о рашким манастирима, од којих је некима тешко данас ући у траг. Енглез Кавендиш ангажовао је свог слугу – јашта, боље је бити јунак него писац књиге! – да опише његово путовање. А слуга није крио да је његов господар често спавао у шталама и кокошињцима. Слуга није описивао манастире, већ се чудио сељацима како ору примитивним дрвеним ралицама. Иако је већина прича о земљи Расцији суморна, има и примера који показују да је књижевност на страни добра. Путописци се захваљују на гостопримству углавном сиромашног света, често их спомињу по имену, иако они никад неће сазнати да су „ушли” у књигу. Један Италијан описује кафеџиницу без власника између Пљеваља и Пријепоља, у којој су путници могли да сами себи скувају кафу, а новац се, уколико је неко хтео и имао, остављао у здели.

Каква је била комуникација између наших крајева, све до мора?

Најпознатији је дубровачки пут, преко Тјентишта, Фоче, Пљеваља, Пријепоља. Нови Пазар је био на средини пута, а од Дубровника до Цариграда требало је тридесетак дана јахања. Прелаз преко Копаоника, за кога су путописци веровали да је Орфејева постојбина, био је најтежи. Преко Рогозне, која је данас једна од најлепших, али и најпустијих планина, пут је био дужи но и лакши. И водио је путнике преко Косова поља, о коме су сви оставили запис. Курипешић каже да је Милош Обилић био старац, па је тако успео да дође до султана (јер ко би се надао да онемоћао и излапели чича може да учини такав подвиг). Многи сведоче да је на Косову постојао и гроб Милоша Обилића.

Због чега вам је привлачна та поетична средњовековна путописна грађа, у времену када су друмови били премрежени путницима?

Што су старији, то су путописи и лепши и занимљивији. Све је у њима на граници снова и маштарија. Најбољи начин да се литература доживи јесте да се крене трагом оног записаног у њој. Зар нису многи ишли стопама Црњанског по Тоскани, Казанове по Венецији или Џојса по Даблину!? Необичност моје књиге је у томе што се трагом старих путописаца по Рашкој земљи данас само ретки упућују. Из простог разлога што су ти путеви зарасли у траву. А неки су на Косову и Метохији.

Шта се све неповратно променило и од оних дана „Младића из Рашке”. Шта је значило за вас и за генерацију младих писаца с краја шездесетих писати о завичају?

Писати о завичају означавало је и реакцију против такозване уопштене књижевности, оне која је, у име достизања универзалних вредности, инсистирала на безвремености и беспросторности. У таквој прози јунаци обично немају имена или носе иницијале. Ми смо желели нашу „причу”. У конкретном времену, садашњем. Са јунацима са пуним именима и ружним надимцима. Са њиховим прљавим, уличним језиком. Од оптужби да смо „локалци”, бранили смо се тезом да се и кроз локално могу испричати приче од општег значаја, као Бора о Врању, а Бабељ о Одеси. Одбране нам нису баш успеле. Било је то време, а и данас је, писаца апатрида, беззавичајаца.

Прија ли вам чињеница да је књигу превео на енглески један Тексашанин Рендал Мејџор?

И те како. У шали кажем да готово боље звучи на енглеском. Живео сам у Америци, и нека мала места на Мидвесту нису се разликовала од моје Рашке. И „Долина српских краљева” феноменално звучи на енглеском, преводилац је Џон Тимоти Бајфорд.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.