Одлазак песника

У Београду, где је и рођен (1933), прекјуче је, после дуге и тешке болести, преминуо Бранислав Драгојевић, један од најзначајнијих писаца српског језика. Префињени лиричар, рођени приповедач, чудесни романсијер, један је од оних наших великана лепе речи коме Србија и српска књижевност тек треба да одају дужно поштовање. Макар и закаснело за писца, али не и за дело, које језичком лепотом, и ретком чистотом реченице и израза, чува славу српског језика.Наслов последње Драгојевићеве објављене књиге, збирке поезије „Био сам ипак с вама” („Народна књига”, 2007), у овом часу, као да сугерише тиху жељу да и ми, мало више, будемо с њим, с његовим делом. С којим је он, без остатка, поистоветио сопствени живот. Зато то дело, уз све уметничке врлине, краси и она искреност која је својствена само великој литератури.

Био је Бранислав Драгојевић с нама и у дугим деценијама странствовања, срцем и душом, а и материјално кад је било најпотребније. Почетком шездесетих година одселио се у Француску, из ње у Латинску Америку, а последњих година наизменично је живео у Паризу и Београду. Страствени путник, пропутовао свет, боравио је и на местима која нису забележена на географским картама, и тим непосредним искуствима обогатио је своје дело.

Исписао је странице и странице у славу живота и човечности, разумео људе и њихову муку, помагао и праштао, волео животиње и биље, сву раскош и разноврсност света којима нас Бог даривао. Његова песма, и кад је лирска минијатура, носила је и причу, његове приповетке и романи очаравају поетском атмосфером. Тако је од књиге до књиге: „Докрао сам се мору” (песме, 1953), „Башта на Исланду” (роман, 1985, превод на француски 1991), „Смрт на Мартинику” (песме, 1989), „Зовини брежуљци” (1992. и 1997), „Венац за избеглицу Санча Емануела де Гуарија” (лирски записи, 1993), „Колиба у Вранићу” (лирски записи, 1995), „Пашјина самоћа” (лирски записи, 1995), „Последње путовање Ђурђе Рајс” (роман, 1996. француски превод 2005), „Кора хлеба” (песме, 1997), „Одмор у Елизији” (лирски записи, 1998), „Сам и његова риба” (роман, 1998), „Побуна тишине” (лирски записи, 2000), „Последње песме” (2000), „Изабране песме” (2001), „Балада о намаЛејла” (лирски записи, 2002), „Кад су срне бежале” (песме, 2004), „Био сам ипак с вама” (песме, 2007).

Иако прави мајстор лепе речи, Бранислав Драгојевић није привлачио примерену пажњу жирија за награде и критичара. Разуме се, част изузецима, попут, рецимо, Љиљане Шоп, која је међу првима указала на вредности његовог дела, одлична је, надахнута и аналитичка њена критика романа „Зовини брежуљци”. Драгојевићев опус, свакако, заслужује свестранији приступ, поменимо тек да је његов фантазмагорични роман „Последње путовање Ђурђе Рајс”, препун тајновите поетске атмосфере и метафоричких значења, у рангу најбољих мајстора латиноамеричке чудесне прозе.

Сваки сусрет с Драгојевићем био је доживљај посебне врсте. Изврстан козер, опчињавао је причом, увек до те мере необичном да би слушалац био убеђен да долази из снова, а она је истинита, доживљена, сведочио је. А свашта је Бане, како су га пријатељи звали, доживео и видео на својим бројним путовањима. Био је опчињен Мартиником, једноставношћу живота, отвореношћу и искреношћу људи. И остала му је неостварена жеља да се тамо врати.На својим путовањима увек је прво питао има ли ту кога из Србије, или Југославије у оно време. Тако је у Лапонији, и то у некој тамошњој сеоској забити, срео Београђанина који је деци предавао – лапонски. Кад му у једној егзотичној луци рекоше да има међу њима један Србин, господин Јовановић, и упутише га на канцеларије у бараци, и он првог човека за канцеларијским столом упита где може да пронађе господина Јовановића, овај, црнац, крупан и црн баш као угаљ, одговори: „Ај ем Јовановић!” Мора да је ту неки наш морнар нешто порадио... У Каракасу је упознао старији брачни пар финих предратних грађанских манира, госпођа је Београђанка, господин Рус, белогардејац. Деловали су као једно биће, и она је говорила српски са руским акцентом, а он руски са српским акцентом. Живели су у заустављеном времену, те тако, уз угодан разговор и чај из самовара, госпођа упита: „Је ли још онако леп наш млади краљ Пера”...

Бранислав Драгојевићје био и један од угледних аутора „Приче Политике”.